Тијана Поповић Пјешчић: Немаштина рађа креативност

иначе, прва публикација на српском језику која се бави анализом одговорног дизајна и односом примењене уметности према екологији и заштити животне средине, али представља и сјајан водич кроз свеколики свет дизајна...

– Када сам почела да пишем књигу, имала сам идеју да све информације, актуелности и дефиниције које се везују за дизајн учиним доступним свима онима које ова тематика занима. А како је моје деловање усмерено на одговоран дизајн, спонтано су се екологија и заштита животне средине уплеле у цео концепт, чиме сам заправо успела да демистификујем два прилично излизана термина који се користе без имало смисла свакодневно, у најразличитијим контекстима и комбинацијама – наводи Тијана Поповић Пјешчић.

Она при томе не спори да људи код нас заправо мало знају о дизајну, јер их он, једноставно, не занима.

– Свакодневно се сусрећу са овим термином, али не повезују значај дизајна са квалитетом живота. Дизајн је данас много моћнија, али и опаснија маркетиншка алатка на глобалном нивоу него, рецимо, педестих година прошлог века када је доживљавао своју експанзију. Дизајнери, професионалци који креирају визуелни идентитет неког простора или производа, имају огромну одговорност према садашњим и будућим генерацијама. Због свих ових чињеница уследила је потреба и за демистификацијом још једног изузетно популарног, мало новијег термина, као што је одрживи развој. У сваком случају, мислим да је читаоцима у књизи сасвим једноставним језиком, кроз веома јасне форме, анализом и примерима из свакодневног живота, представљен прави, а рекла бих и огроман значај дизајна и одрживог развоја на једном општем нивоу.

* На једном месту наводите да је “задатак савременог дизајнера да, осим естетског и функционалног квалитета графичког производа, тржишту понуди производ настао у складу са еколошким и етичким нормама”. Због чега је то важно ако се зна да је у перцепцији нас обичних грађана улога дизајнера само да омогући бољу продају неког производа?

– Бојим се да, нажалост, у перцепцији обичних грађана није чак ни ово што сте навели. Заиста је тужно што у нашем окружењу не постоји никакав начин да, како кажете обични људи, који нису из струке, добију тачне информације и стекну основни ниво едукације о дизајну и одговорности дизајнера. Да парадокс буде већи, овај термин се данас изузетно пуно користи - сви су дизајнери и све је дизајн. Код нас је, заправо, занимање дизајнера веома популарно. Има толико хаир стyле дизајнера, више од 50 одсто женске популације нам се бави наилс анд беаутy маке уп дизајном, нека обична занимања, као што су столар или кројач лепше звуче ако их доведемо у везу са дизајном, па су то дизајнер намештаја и текстила, а кад погледамо неки филм или серију домаће продукције, у ођавној шпици списак дизајнера је фасцинантан - јер ту су дизајнер звука, расвете, костима, сценографије, музике, продукције, шминке, фризуре и тако унедоглед.

Али ако бисте направили анкету међу грађанима, верујем да њих 90 одсто не би знало да одговори на питање чиме се, заправо, бави дизајнер. Одговор би у најбољем случају био – дизајном. Оно што не знају јесте да је дизајн врста примењене уметности, а да је резултат дизајна складно обликован простор или предмет који има своју намену и чијим се умножавањем добија производ.  Како је добар дизајн, по мојој дефиницији, одговоран дизајн, поред употребне вредности и визуелног значаја, у свим фазама настанка производа – планирању, конструкцији, изради, производњи и дистрибуцији, води се рачуна о етичком и еколошком фактору. 

О свему овоме не одлучује сам дизајнер, али у великој мери доприноси креирању еко-производа. Ако говоримо о графичком дизајну онда мислим на избор материјала (нетоксичних боја без ВОЦа, рециклираног папира, секундарних сировина у доради, мултифункционалност производа, избор технике штампе, најбољи је безводни офсет јер се не користи средство за влажење који је највећи загађивач у штампарској индустрији)... све то допринеће да се креира производ по еко-стандардима. Циљ одговорног дизајна јесте задовољавање потреба и жеља садашњих генерација и савременог доба, без штетних утицајна за животну средину, биодиверзитет и квалитет живота садашњих, али и будућих генерација.

* Посебно поглавље посвећено је еко-дизајну у Србији. Морам признати да сам се у првом тренутку запитао – зар то постоји? Да ли је реч само о пукој предрасуди - јер по много чему смо прилично далеко од света, па је ваљда логично да онда каскамо и на овом пољу?

– Еко-дизајн у Србији постоји. Он је постао актуелан негде почетком новог миленијума у скандинавским земљама, где је данас заправо, као такав, и једини вид дизајна који овај еколошки едукован народ прихвата. Но, иако се еко-дизајн развио у Данској и Шведској, које су и данас по броју производа и дизајнера који делују у овом правцу број један, и ми смо некада, крајем 70-тих година прошлог века, имали наше еко-дизајнере, научнике и уметнике који су деловали у правцу одрживог стварања и били изузетно цењени у земљи и иностранству.

После тог златног периода у дизајну и архитектури, уследила је пауза, рекла бих у дизајну уопште, да би некако еко-концепт у примењеној уметности постао актуелан опет у последњих неколико година. Сећам се када смо 2007. Мила Поповић и ја, у жељи да креирамо колекцију од органског памука, обилазили добављаче по Србији, који нису знали да такав производ уопште постоји. Тада су ти наши покушаји деловали као утопија, али чини ми се да је данас све више младих дизајнера који се окрећу еко-дизајну као паметној и корисној солуцији.

Осети се данас, наиме, потреба наших људи за одрживим дизајном и употребом рециклираних сировина у примењеној уметности. Овај тренд је код нас доминантан највише у уређењу ентеријера, где се користи упцyцлинг метода обраде предмета - реконструкцијом старих предмета добијају се нове и савремене форме. Можда је то и последица сиромаштва и немогућности да се обезбеде нови материјали, јер еко-дизајн и јесте произашао из тзв. ДИY (До Ит Yоурселф) естетике настале у време најгоре немаштине и беде, као последица потребе, а не хира. Сурово је ово што ћу рећи, али немаштина рађа креативност.

* Када сам већ поменуо предрасуде, једна се односи и на еко-моду. Уколико се она ставља у контекст “високе моде”, обично се мисли да је реч о трипу модног креатора, а у свакодневном животу се по правилу поставља питање: ко би носио одећу направљену од “секундарних сировина”?

– Ово ће можда звучати смешно, али носе је и промовишу милијардери, светски трендсетери, поп звезде, али и обични људи којима је стало до квалитета и боље будућности. Носимо је и ми, а да тога нисмо ни свесни. Шведски гигант, компанија која се бави производњом одеће за масовно тржиште Х&М, од 2007. има линију од 100 посто органског памука за децу и труднице, и чак 10 одсто заступљености овог материјала у комплетном асортиману, док су за 2020. најавили потпуни прелазак на органски памук. Слично њима, користећи органски памук или рециклиране сировине, послују и Ц&А, Зара, Пулл анд Беар, Адидас, Пума, Берсхка, Леви’с, Нике ... Тако смо и ми, несвесно, ипак укључени у актуелно масовно еко-отрежњење на глобалном нивоу. 

Када је, пак, реч о високој моди, неки од најпознатијих дизајнера данашњице, чији су врхунски комади доступни само онима који имају финансијске могућности за овакво поштовање ецо-фриендлy концепта - Мартин Маргиела, Вивиенне Њестњоод, Јеремy Сцотт и други – заправо се много озбиљније баве промоцијом доброг дизајна и проблемом штетности глобалног конзумеризма и масовне производње, него што то на први поглед делује. Отуда се лаицима њихове акције, ревије и колекције и чине као хир или само тренд. Иза свега тога ипак стоји добро смишљен концепт, форма и порука које преко њихових посланика - јавних личности и поп звезда - стижу и до масе која несвесно усваја етику новог, одговорног дизајна.

Издвојила бих у том смислу данас можда медијски најприсутнију икону новог доба, музичара и продуцента Фарела Вилијамса, који своју популарност користи за промоцију одговорне производње одеће, заштиту животне средине и очување биодиверзитета. Мало људи у Србији зна да је Фарел још 2003. покренуо америчку компанију Биониц Yарн, која се бави производњом предива насталих рециклажом ПЕТ амбалаже, тачније пластичних флаша. До сада су њихова прерађена предива од рециклиране пластике, изузетно квалитетна и отпорна, у својим колекцијама одеће и обуће користили Тимберланд, ГАП, Топсхоп...

* Велика пажња посвећена је самом изгледу књиге – који је, и то не само за српске прилике, заиста врхунски. С обзиром на то да потписујете и графичко обликовање и прелом, значи ли то да су они од почетка били интегрални део припреме материјала за “Добар дизајн”?

– Неусаглашеност паковања са садржајем код конзумената некада може да изазове изузетно трауматичне последице. Логично је да књига која се бави анализом дизајна мора да изгледа добро и да технички буде перфектно реализована. Као графички дизајнер, једноставно нисам могла да дозволим да било ко други креира визуелни идентитет књиге коју сам ја написала. После тога, на моју жалост, нисам могла да препустим никоме ни прелом, односно техничко уређење, тако да сам и тај део посла преузела, што ми је одузело веома много времена, али као што сте рекли, резултат је видљив, а ја сам презадовољна. Мислим да дизајн и прелом, као и штампа и завршна графичка обрада књиге „Добар дизајн”, на прави начин илуструју, заправо материјализују садржај.

Мирослав Стајић