СТРИП: Плаве пилуле или пошаст

односно релативизујући ограничења овог медија. Историја стрипа може се посматрати као константни низ покушаја да се дефинишу његови забрани, али и да се исти превазиђу. Једноставни авантуристичко-акциони садржаји прича у сликама били су стандард на коме су инсистирали издавачи имајући на уму циљну групу својих (младих) потрошача и забављачку намену производа - робе. У тим су границама била могућа побољшања која „усавршавају“ девету уметност, али су прави искораци наступили у другој половини 20. века, посебно појавом алтернативног, андерграунд стрипа који је релативизовао форму а посебно теме којима се стрип до тада бавио. Класични стрип прихватио је неке од помака освајајући, поред конфекцијске корпоративне продукције, и уметнички амбициозније просторе. Резултат ових помака јесу и графичке новеле као књиге које су и обимом и приступом разноврсним темама најавиле сериознија стрип дела.

„Плаве пилуле“ (Комико, Нови Сад, 2014) једна су од графичких новела неоптерећених историјом стрипа, очекивањима уобичајене стрип публике, односно необавезаних да своју причу укалупе у било какве забране чије поштовање доноси одређене „бенефите“ аутору, односно његовом производу. Петерс је, пак, искористио стрип медијум, његове предности произашле из начина „конзумирања“ текстуалног-цртачког садржаја, и створио уметничко дело које је самосвојно, убедљиво и заокружено.  „Плаве пилуле“ почињу као мање -више обична прича о девојци и момку који се срећу и допадну једно другом. У тренутку када треба прећи одсудни корак Кети говори Петерсу да су и она и њен син ХИВ позитивни. Младић, преплављен разним осећајима, одлучује да болест није разлог да њих двоје не наставе заједно. На безмало 200 страна читалац прати развој ове љубавне и животне везе, тешкоће, дилеме, добре и лоше тренутке, искушења и њихова превазилажења, схвата шта значи живети са болешћу, сталном неизвесношћу и страховима. Фокусирана на односе између партнера односно на Петерсове покушаје да успостави контакт са дечаком уз епизоде његових самопреиспитивања прича повремено помиње и шири друштвени контекст (не)прихватања болесних и страх болесних од реакција окружења.

„Пилуле...“ су аутобиографска прича започета као својеврсни стрип дневник стварних догађаја. Желећи да остане што непосреднији Петерс није правио скице графитном оловком већ је одмах радио у тушу, без накнадних преправки и дотеривања. Робусност његовог цртежа ипак је успела да дочара атмосферу и емотивне валере. Сам текст је, упркос деликатној теми, лишен сентименталистичких и мелодраматских афектација што, и поред на моменте оштре рационализације, чини јунаке приче реално-уверљивим и животним. Примиреност тона приповедања одраз је свесности и измирености са животом таквим какав јесте баш као што је и одраз решености да се живи пуном снагом. Табле нацртане 2013. којима се завршава ово дело доказ су победе мале породице и њеног сигурног пута што је видљиво и у примиренијем, „чистијем“ цртежу.

Речју, „Плаве пилуле“ су изузетно уметничко сведочанство о једној пошасти 20. века које дотиче најосетљивија питања људског постојања и достојанства.

Илија Бакић