Сахрањен академик Светозар Кољевић

Науци и културној историји оставио је 23 књиге, поставши симбол онога што је Љубомир Симовић назвао културним патриотизмом. Од њега се јуче над одром, у име Академије наука и умјетности Републике Српске опростио академик Рајко Петров Ного.

Заједничку комеморацију пре погреба, одржали су Огранак САНУ,  Матица српска и Филозофски факултет. У име САНУ, беседио је академик Миро Вуксановић, који је, између осталог, рекао:

- Када умре српски академик, природно се шире вести да је нестао заслужан човек. Када је умро академик Светозар Кољевић, још једном смо притврдили чињеницу да међу заслужнима редовно бива понеко више заслужан. У Српској академији наука и уметности то се дуго и проверено зна. У њеном Одељењу језика и књижевности, у Огранку САНУ у Новом Саду, међу универзитетским професорима, у науци о књижевности, у културној јавности повећаног важења, у елити, свуда где се поштују реч и мисао, не можемо знати колико година ће да прође док не будемо имали интелектуалца као Светозар Кољевић.



Био је човек неколико даровитости. Био је радознао и доследан. Од својих замисли није одустајао. Ишао је свуда где је ред да се одлази. Лако је успевао да буде онај чија се слуша. Умео је да смисли, одабере и обради тему за разговор. И старински и савремено, у исти мах. То је само понекоме дато. Тако је и писао. Тако се и споразумевао где год да се нађе. Зато су Кољевићевих осамдесет и пет година као око пуне журбе, рада и оданости правим вредностима.



Јован Делић се од Кољевића опростио у име МС, истакавши да су његови пријатељи, од Пала, Бањалуке, Невесиња до Београда и Новог Сада са једнаком тугом примили вест о његовом одласку. Јер његов живот је обележило и вишеструко избеглиштво. Гајио је хумор као уточиште модерног духа, фини цинизам који никога није вређао. Био је професор на многим домаћим и светским универзитетима, све до Оксфорда, Кембриyа и Харварда. Сматрао је да период студирања треба да буде срећан за сваког младог човека, а да је дужност професора да буде радозналији од својих студената.

На Одсеку за англистику новосадског Филозофског факултера радио је од 1992. (када је избегао у Нови Сад) па до пензије 1995. О тим годинама говорила је шефица Одсека Маја Марковић, истакавши да је Кољевићево присуство било вишеструко. Не само као професор и човек, већ и као научник, написао је капиталне књиге и попунио празнине у српској англистици.



Светозар Кољевић је умро у породичном кругу, изненада, без дана боловања, а три дана пред смрт написао је текст о овогодишњим добитницима награде „Бранко Ћопић”, који је био његов омиљени писац. Оставио је иза себе ћерку, сина и четворо унука.



Р. Лотина