Књижевност се увек отргне од стварности

 а то су НИН-ова и Награда “Меша Селимовић”. Ова књига је такође брзо нашла пут до читалаца, које је, вероватно, привукла и снажна емотивност Хорватовог књижевног рукописа, делимично аутобиографског. У овом роману он се, између осталог, бавио великим, вечитим темама живота и литературе, а то су љубав и смрт.

Ото Хорват (1967)  рођен је у Новом Саду, писац је и књижевни преводилац са мађарског, немачког и италијанског. Живи у Фиренци. Објавио је неколико песничких књига, награђиваних и превођених. “Сабо је стао” његов је први роман. Најпространија књижевна форма послужила му је и као аутотерапија, а овој књизи не воли више да се враћа, јер је део “углавном језиве” прошлости.



Чули смо да је друго издање вашег првог романа “Сабо је стао”, једна од најтраженијих књига у Новом Саду, па и у Србији. Шта вам то сада значи, и лично и професионално?



- Лично сам прилично збуњен тиме. Бизарно ми је. Ја јесам ту књигу написао са великим трудом, енергијом и емоцијом која је могла и да је уништи, али нисам очекивао већу читалачку публику. Што из навике малог тиража и уског броја читалаца поезије, што због теме која није лака и безбрижна. Труд који сам уложио у писање ове књиге био је намењен, назовимо то рогобатно, метафизичком опраштању од вољене особе. Професионално је ова књига скренула пажњу на мене и мислим да је то добра полазна позиција за рецепцију мог следећег романа, ако успем да га завршим.



Да ли је Сабо кренуо даље? У животу? У следећем роману?



- Сабо је остао у роману и свако може да замисли како се његов живот даље одвија. У суштини је ауторов живот нешто сасвим друго и нема везе са животом књижевног јунака Саба. У мом приватном животу, схватам да желите и о томе да кажем нешто, дошло је до неочекиваног позитивног обрта након што сам завршио писање Саба и ја сам радостан због тога.



Може ли се реченица из вашег романа “На крају крајева, све што се пише има и аутобиографски баш као и терапеутски карактер”, сматрати вашим књижевним светоназором?



- Мирко Ковач је тврдио нешто слично у вези са аутобиографијом и аутобиографским писањем. За њега се аутобиографско не може одвојити од писања. Ја у суштини не делим његово мишљење и оно није мој књижевни светоназор. Може изгледати, али није. Књижевност се увек отргне од реалности и чињеница, онеобичава је и прилагођава свом свету, иначе не би била књижевност, зар не?



Знам да то писци баш не воле, ипак, откријте нам мало од онога што сада пишете?



- Сујеверје наравно да спречава аутора да о свом будућем делу пуно прича, али то код мене није случај. С обзиром да сам тек на почетку писања романа, незахвално је још било шта рећи о ликовима и догађајима у њему јер ништа није коначно, тек је у настајању, у нестајању и рађању.  Једино је временски оквир романа сигуран: од тридесетих до касних шездесетих година прошлог века. Наравно Нови Сад је један од градова у којем ће се већи или мањи део романа одвијати.



Бићете гост Прозефеста у свом родном граду. Какав је то осећај?



- Већ сада имам трему када помислим на читање пред публиком. Не, шалим се. Знајући да је то део овог посла, наступ, мислим, желим да му приђем професионално, без емоција колико се може. А трема и није тако лоша ствар јер казује да нам је драго због наступа.



Шта и кога сада преводите?



- Видите, о овоме бих радије да ћутим, јер ауторска права још нисам добио , па не бих да ме неко претекне. Одаћу само да се ради о једном италијанском прозном писцу, недавно преминулом. Преводим га не само зато што ми се он као писац свиђа и што се забављам преводећи га, него зато што при томе и видим и учим „књижевне захвате“. Једном речју- спојио сам угодно са корисним.



Радмила Лотина

 

Поезија поставља питања, али не даје одговоре



Прву књигу песама објавили сте 1987. уследиле су и награде за следеће, али шири круг читалаца (па и неки књижевни критичари) за вас су сазнали тек након успеха романа. Како то тумачите?



- То је одраз стварности, нажалост. Поезија има узак круг читалаца и не можемо очекивати да сваки критичар прати са пажњом целокупну годишњу књижевну продукцију. Исто је и са публиком, са просечним читаоцем. Осим тога, поезија често од читалаца захтева и време и пажњу, она није  “аеродромска књижевност” која се купује да се “убије” време. Поезија поставља питања, али не даје одговоре. Скреће углавном мисли на суштинска питања постојања, а данас, поготово данас, нити се има времена, нити воље да се суочимо са њима. Лакше је гледати серије, разне риалитије.