Поред победника Натпевавања, Хора АКУД „Соња Маринковић“, с одличјем освојеним већ прве фестивалске вечери, централни догађај другог дана припао је гостовању оперског ансамбла Српског народног позоришта (први пут у Неготину) и концертном извођењу опере „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића, које је доживело срдачан пријем посетилаца у Дому културе. Ангажованој интерпретацији којом је инспирисано руководио Александар Којић, у првом реду су допринели импресиван, прецизно увежбан хор (рад Весне Кесић Крсмановић) и одличан оркестар, као и упечатљиви баритон Небојша Бабић у насловној роли, док су се међу тумачима мањих партија издвојили Жељко Андрић и Горан Крнета. Срдачни аплаузи изазвали су и додатак, још једном поновљено коло „Српкиња“, остварено у нешто споријем темпу.
Један од најлепших програма у првој половини фестивала, приредили су у Цркви Свете Тројице у Мокрању чланови новосадског Хора „Свети Стефан Дечански“ под диригентским вођством Тамаре Адамов Петијевић, који су већ композицијама Корнелија Станковића оставили снажан утисак на препун аудиторијум. Донели су их наизглед једноставно, како пуним коралним звуком и јасном дикцијом, тако и топлим молитвеним изговором, што би, као специфичност предавања Корнелијеве музике, могао постати заштитни знак овог узорног ансамбла. Певали су и дела Стевана Мокрањца, старе напеве (по записима Мокрањца и Косте Манојловића) и остварења руских аутора (Лвовског и Чеснокова) на начин кристалне, анђеоске, и тамније, кадифене алтовске сонорности, али и сочног „бруја“ целог састава, или пластично извајаних, динамички валовито вођених, врло култивисаних, појединачних гласова, у сваком тренутку водећи рачуна о пажљивом испевавању фраза и дугих легата.
Исте вечери, у великој Цркви Свете Тројице у Неготину чули смо и први, прави велики мешовити српски хор од 49 чланова (сви остали на фестивалу, изузев прошлогодишњег победника из Бугарске, „Ангела Манолова“, припадају категорији камерних хорова), Нишку црквену певачку дружину „Бранко“. Вођство енергичне Саре Цинцаревић, максимално посвећене духовној музици већ три деценије, одликује и различит приступ њеном тумачењу и раду с хором. Снажна сонорност, широки динамички распон, управо опипљиво духовно „озрачје“ које емитују певачи и њихова диригенткиња, гејзирски су „куљали“ најпре из полифоних преплета изразито обликованих мелодијских линија у сваком гласу, али и мирне хомофоније музички богато изаткане Мокрањчеве Литургије, а онда и из понесених градација, замирућих уздаха, као и речитативних делова композиторовог потресног Опела у фис - молу. И остали део програма, претежно руских аутора, изведен је у споју моћног и грандиозног звука и самосвојне словенске осећајности, маестетично, али и тонски избалансирано и савршено динамички нивелисано, с финим иступима соло гласова и увек савршено синхроних хориста и диригенткиње, која је добијала безусловне одговоре на сваки свој гест, покрет, мимику и поглед.
Марија Адамов
