Гастарбајтерска рапсодија

Биће то, по речима директора Драме СНП Александра Гајина, још једна представа којом се наставља са преиспитивањем дела класике кроз трагање за њиховом кореспонденцијом са данашњим временом.

Јаков Игњатовић у свом роману исписује породичну сагу Кирића из Сент Андреје, и описује смену генерација, родитеља и деце који не деле исте жеље, вредности, особине. Први су стицали богатство, други то наслеђују али не настављају истим путем, нити на исти начин.

– Мени се “Вечити младожења” допао, између осталог, и зато што мислим да је његова централна тема питање еманципације и уклапања у ново друштво. Ти људи, који су у 19. веку дошли негде, који су у суштини Срби у дијаспори, у том тренутку живе у Сент Андреји, која је скоро 600 километара далеко од границе са ондашњом Србијом и пате за матицом. Постоји и та тема имиграције и померања становништва, и зато сам ову причу пребацио међу нашу дијаспору у Америци, јер је то прича о људима који хоће, или покушавају, али не успевају, да се уклопе у једно друго друштво које их окружује, а да притом задрже свој идентитет. Дакле, то је и данас врло актуелна прича о идентитету, о којој говори и Јаша Игњатовић када пише о породици Кирић – каже за наш лист Даријан Михајловић, који је у СНП -у досад режирао представу “Коме верујете”, оперу “Макбет” о оперету „Слепи миш”.

У “Вечитом младожењи” Игњатовић пише о времену “К унд К”, тадашњој краљевини, у коју су Срби дошли још под Арсенијем Чарнојевићем, преселили се горе, подсећа Михајловић и додаје да они задржавају неке своје атрибуте, али истовремено преко Шамике Кирића говори и о другој генерацији, која се асимиловала. 

– Мене занимају та прва и друга генерација дијаспоре. Ми имамо четири милиона људи у расејању. Моја тема је како се ми понашамо у дијаспори, у околностима када неко други дели срећу и покушава да нас промени, асимилује – истиче Михајловић.

У Игњатовићевом роману се чини да је сукоб генерација био безазленији, а данас израженији, што Даријан Михајловић потврђује и наводи да је у драматизацији дела тај сукоб генерација много већи, заоштренији, односно између старог и новог света, прве и друге генерације досељеника.

– Иначе, та тема, гастарбајтерска поема или рапсодија, данас је врло јасна. Постоји прва генерација оних који су дошли, па друга која се променила, и наравно да се, у односу на ту прву, од друге тражи много више. Траже се неке друге ствари - наводи Даријан Михајловић. – Али имате и трећу генерацију досељеника у Немачкој, где ја често радим, турске имигранте који више не знају свој језик. Они су потпуно уграђани, еманциповани у то друштво. Наша прича - говоримо о нашим људима који су одлазили, а одлазе и данас - управо је у томе како се сада та друга генерација односи према томе што је прва донела као наслеђе из домовине.

Н. Пејчић

Ансамбл представе

У глумачкој подели су: Марко Савић, Милован Филиповић, Новак Билбија, Гордана Ђурђевић Димић, Лена Богдановић, Лидија Стевановић, Душан Јакишић, Мирослав Фабри, Јована Стипић, Тијана Максимовић, Зоран Богданов, Миа Симоновић, Милица Грујучић, Александра Плескоњић. Сценограф је Марија Калабић, костимограф Ивана Васић, драматург Петар Грујичић, композитор Јохан Хенри Мијенхуис, а за сценски покрет је задужена Иста Степанов.