Еротски дуализам који заводи и плаши

Наслову улогу тумачиће Божо Врећо, који је диљем региона, па и шире, постао познат по извођењу севдалинки „равно до срца” али и имиyу „босанске Кончите”, а уз њега су у подели и Небојша Дугалић, Емир Хаyихафизбеговић, Емина Елор, Радоје Чупић, Гордана Ђурђевић Димић, Александра Плескоњић, Милан Ковачевић, Нина Рукавина...

Кокан Младеновић је својевремено изјавио да „Коштана” треба да буде „ода слободи, слободи сваке врсте љубави, слободи изражавања себе, слободи говорења на глас против свега оног што чини лажни оквир заједнице..." Стога смо га на почетку разговора и питали како постићи да управо то публика препозна, а не да јој једина тема буде Божо Врећо..?



– Божо Врећо, начином на који живи и пева, представља идеалну Коштану данашњег времена. Спремну да живи своју слободу, да ствара своју уметност, али и да сноси последице свог избора. Таква Коштана, неусловљена малограђанскин очекивањима заједнице, бескомпромисна у одбрани своје песме и свог дара, изаћи ће пред публику, свесна своје провокативности. Верујем да је представа коју започињемо дубоко укорењена у дело Боре Станковића и да ће бацити једно ново светло на тај компликовани лавиринт глиба и лепоте које је он уткао у своје дело – појашњава Младеновић.



Бора Станковић пише: „Убава мома, мори, рода нема”...  Хоће ли то можда бити и један од темеља ваше поставке?

– Наша „Коштана” ће у себи носити осећање неспутане слободе и сопствени еротски дуализам који заводи, збуњује, или плаши оне који се боје разноликости сваке врсте. Питање рода, у овакво тумачењу, добија нека потпуно неочекивана значења и сигуран сам да ће многе Борине реченице проговорити неким својим скривеним, а сада изнова пронађеним смислом.



Хоће ли и у којој мери бити модификован музички материјал који по правилу везујемо за „Коштану”? И да ли да очекујемо оркестар на сцени, матрицу или ће Божо певати а капела?



– „Тој неје песна, већ глас само. Сладак глас како прво девојачко миловање...“ – каже Митке у Коштани. Управо тај глас, прекрасан и херувимски, биће основа музичке приче „Коштане“. Наравно, комплетан музички материјал, реинтерпретацијом наслеђа и потпуно савременом музиком, креира Марко Грубић, аутор музике за „Зону Замфирову“ у Позоришту на Теразијама, новосадској публици добро познатог „Догвила“ и многих других представа... 



У подели је и Емина Елор, која је управо за улогу Коштане добила и Стеријину награду. Да ли се ради о повлачење паралеле између два атипиче Коштане, Урбанове и Ваше?



– Андраш Урбан је направио замамну и моћну представу која је као централну тему имала положај мањинског, различитог, циганског и онога што таква врста различитости изазива у малограђанској средини, пуној примитивизма и агресије. Ова представа је ту да исприча своју причу, надам се пођеднако успешно, а не да повлачи паралеле. Емина Елор, као једна од најзначајнијих глумица на овим просторима, играће другачији лик и сигуран сам да ће, богатством свог дара, направити још једну значајну креацију. 



Припреме почињу у Новом Саду па се селите у Тиват, где ће „Коштана” почетком августа бити премијерно изведена, а онда следи повратак у СНП. С обзиром на глумачку екипу, која безмало долази из целог региона, има ли бојазни да ће представа како одмакне сезона тешко имати редован репертоарски живот?



– Припреме „Коштане“, која је копродукција Студентског културног центра из Новога Сада, Центра за културу из Тивта и СНП-а започеле су по стандардима неуобичајеним за наш театар, јер се знају термини извођења представе за читаву наредну сезону. Интересовање у региону је, већ сада, изузетно велико и верујем да ће наша представа имати буран и дуговечан живот.



Мирослав Стајић