Законик успорио истрагу и суђења

послужио је професору кривичног процесног права на Правном факултету у Београду др Милану Шкулићу да у неким јавим расправама и полемикама прикаже бесмисао слепог прихватања страних искустава и механичког преношења у наше законодавство правних института из земаља сасвим другачије правне традиције.

Те критике се односе, пре свега, на Законик о кривичном поступку (ЗКП), који опстаје у нашем правом систему упркос дугогодишњим и  бројним примедбама судија, тужилаца, адвоката и професора правничке струке. Зашто је ЗКП битан? Па управо стога што је то један од најважнијих закона који би требало да се ускладе с модерним европским континенталним правом, а Србија је у кривични поступак увела елементе из англосаксонског модела суђења који нису у складу с нашом традицијом и нашом организацијом судства, Тужилаштва и полиције.

– Шта год да кажемо о ЗКП-у, а говоримо већ годинама, ништа му не можемо, а знамо да су неопходне знатне измене – потврђује за Дневник“ др Шкулић. – Немамо ништа против тужилачке истраге, али таква истрага, која је уведена тим закоником довела је до веома спорог и компликованог кривичног поступка.

На недавном саветовању кривичара на Златибору говорило се управо о теми „Европске интеграције и казнено законодавство“. Искуства указују на то да у приступним преговорима за чланство у ЕУ посебан значај имају поглавља 23 и 24 која се тичу реформе правосуђа и основних права, правде, слобода и безбедности. Она су кључна за коначну одлуку о пријему било које нове државе, па и Србије, у чланство ЕУ.

Већина држава континенталне Европе има мешовите кривичне поступке, с изузетком Италије, која га је након последње реформе свог кривичног процесног законодавства уредила претежно на адверзијалним основама. У релативно новије време тако је поступљено у неколико држава насталих на територији некадашње Југославије. Обрнуто, већина држава које припадају енглеском говорном подручју, где су најкарактеристичнија Велика Британија, односно пре свега Енглеска и Велс, као и САД, имају типичне адверзијалне кривичне поступке.

– Олако реформисање кривичног поступка на стриктно адверзијалним основама и форсирање неких других обележја типичних страначки оријентисаних кривичних процедура, попут, на пример, претераног форсирања споразума о признању кривице, скопчано је и с реалним опасностима, попут могућег несналажења правосудних органа у неком будућем потпуно измењеном нормативном амбијенту. Посебно је опасно што то може довести до озбиљног угрожавања права окривљеног у кривичном поступку јер изразито страначка конструкција кривичног поступка нужно подразумева максималну једнакост странака, а то је у условима наше земље – а слично је и с већином других транзицији – у пракси готово немогуће – објашњава Шкулић.

Наш саговорник истиче да је Кривично процесно право од огромне важности за заштиту људских права и слобода. ЗКП, као основни извор те гране права и позитивног законодавства је, самим тим, један од камена темељаца заштите основних права и слобода, пре свега, окривљеног против ког се поступак води, али и других лица која се у одређеним процесним својствима појављују у кривичном поступку, што је, на пример, посебно карактеристично за оштећеног.

Србија је последњих година доживела да извесно време буде  – „једна земља с два кривично процесна законодавства“ јер су релативно дуго паралелно важила два поприлично различита ЗКП-а. То ни у којем случају није било добро, ни за кохерентност правног система и правну сигурност, као ни за једнакост грађана пред законом. Већ то указује на потребу појачаног „опреза” када је реч о оцени садашњег стања нашег кривичног процесног законодавства уопште па и у односу на степен усаглашеност те гране позитивног законодавства Србије с европским стандардима.

Европска конвенција о људским правима и основним слободама начелно се не упушта у то да наметне државама тип кривичног поступка. Она сваком конкретном правном систему слободно препушта да ли ће кривични поступак уредити као такозвани мешовити, или ће суђење бити конструисано као потпуно адверзијално. У првом случају у доказном смислу на главном претресу, односно суђењу у ужем смислу, доминира суд (што је типично за већину континентално-европских држава), а у другом би суд био доказно максимално пасивизиран, а извођење доказа било примарно или чак апсолутно препуштено самим странкама. Тип кривичног поступка ипак може бити од значаја и за оцену колико се у конкретном поступку штите права и слободе.

Окривљени који у кривичном поступку уопште није имао браниоца или је он био неодговарајући, нестручан, неактиван, и био му је постављен по службеној дужности, а при том је тај окривљени као странка био дужан да равноправно с другом странком – а то је јавни тужилац – изводи „своје” доказе, може с много аргумената тврдити да му је на такав начин повређено право на правичан поступак, утврђено у члану 6 Европске конвенције о људским правима и основним слободама.

– И предистражни поступак и тужилачка истрага пуни су папира и бирократије. Због тога многи случајеви остају у густој магли неефикасне сарадње полиције и Тужилаштва и никада не стигну на суд. Зато се и даље дешава да наш кривични поступак личи на рибарску мрежу која хвата мале рибе, а пропушта велике – закључује професор Шкулић.

В. Савић

Одступање од традиције

– Нови Законик о кривичном поступку Србије из 2011. године се концепцијски радикално разликује од наше вишедеценијске кривично-процесне традиције па и од нормативних решења која традиционално – некада чак и више векова – постоје у континентално-европским државама ЕУ. То је већ само по себи веома необично када се зна да Србија тежи да буде чланица ЕУ у којој сада, уз мање изузетке, доминирају потпуно другачија концепцијска решења у односу на основне изворе кривичног процесног права, а нарочито када се ради о државама које спадају у такозвану стару Европу, на пример, Аустрија, Немачка и Француска, чији су правни системи уопште, па и када је реч о кривичном поступку, традиционално служили као својеврстан упоредно-правни узор нашој земљи – тврди Шкулић.