ВКС да одлучује и о жалбама на другостепену пресуду
проширења судеће надлежности Врховног касационог суда, највишег суда у Србији.
Ова идеја, како сазнаје “Дневник”, заговара законске измене којима би се одлучивање о жалбама на пресуде апелационих судова којима је првостепена ослобађајућа пресуда преиначена, по жалби тужилаштва, у осуђујућу, „пребацило“ из апелационих судова у надлежност Врховни касациони суд.
Магистар правних наука адвокат Драган Пашић, у својој правној анализи о овом питању, заступа становиште да је „спорна трећестепена надлежност кривичних одељења апелационих судова и да надлежност Врховног касационог суда треба проширити и на одлучивање о жалби против пресуда другостепених судова “.
- Да би се поштовање начела легалитета боље постигло установљава се двостепеност или вишестепеност кривичног поступка. Ако виши суд суди у првом степену, онда је правно логично да апелациони суд одлучује у другом степену, а Врховни касациони суд у трећем степену, а не апелациони суд у трећем степену, као што предвиђа садашње кривично процесно законодавство - каже Пашић у разговору за “Дневник”.
Одредбама Законика о кривичном поступку (ЗКП) омогућена је, наиме, жалба на пресуду апелационог суда којом је првостепена ослобађајућа пресуда преиначена и оптужени оглашен кривим. Истим закоником прописано је да о жалби на другостепену пресуду решава апелациони суд, сходно одредбама ЗКП које важе за поступак у другом степену.
У кривичној материји, апелациони суд суди у другом степену по жалби на пресуде првостепених судова, у већима састављеним од троје судија, осим у ситуацијама кад веће за малолетнике суди на претресу и када је састављено од двоје судија и троје судија поротника, а по жалби на пресуде апелационих судова поступа петочлано веће апелационог суда.
Из овога, како наводи Пашић, “следи закључак да у саставу кривичних одељења апелационих судова судије одлучују у другом, али и у трећем степену. Прецизније, у једном суду, у истој организационој јединици, постоје два степена која одлучују о жалбама“.
- Осећај правне сигурности и праведности био би израженији када би о жалби одбране у трећој судској инстанци, одлучивале судије које нису у саставу апелационог суда , већ у највишој судској инстанци - Врховном касационом суду - закључује Пашић и истиче да би самим тим принцип легалитета дошао до изражаја.
Бивши судија некадашњег Врховног суда Србије Зоран Перовић је такође, како каже, у делу стручне јавности која је сагласна с идејом да у поменутим правним ситуацијама за жалбене поступке по пресудама апелационих судова, уместо апелационих судова, треба да буде надлежан највиши суд у држави, Врховни касациони суд.
- Верујем да судије са више година радног искуства у суду са већом надлежношћу као што је то Врховни касациони суд, односно са највећом надлежношћу у земљи у смислу врховне одлуке, доносе и најбоље одлуке -каже Перовић и напомиње да се може дискутовати о питању да ли се то и колико потврђује у пракси. Браниоцима би одговарало да Врховни касациони суд буде институционално надлежан у овим ситуацијама као суд трећег степена,наводи Перовић који је од преласка у адвокатуру и сам најчешће у улози браниоца.
Стручна јавност, по Перовићевим речима, сагласна је и с идејом да Врховни касациони суд преузме већу надлежност у погледу такозваних ванредних правних лекова, односно да би требало вратити мрежу некадашњих ванредних правних лекова.
По садашњем ЗКП-у, захтев за заштиту законитости је једини ванредни правни лек који се може уложити у корист окривљеног и то искључиво због повреде закона на његову штету.
- То је толико редуковано да у пракси и не производи никакво правно дејство пошто Врховни касациони суд не налази никада да је повређен закон на штету окривљеног-наглашава Перовић.
Ј. Јаковљевић
Ванредни правни лекови
Раније су постојали ванредни правни лекови који су, како указује бивши судија Зоран Перовић подразумевали да се одбрана у одређеном временском периоду, по правоснажности пресуде, може обратити Врховном суду и у погледу одлуке о казни, уколико се појаве нове околности које могу утицати на казну, а нису биле познате суду који је доносио одлуку.
- Док је тај ванредни лек постојао, било је 19 - 20 процената прихваћених. Постојао је и захтев за преиспитивање правоснажне судске одлуке који је одбрани омогућавао да укаже на погрешну примену права, како процесног тако и материјалног. Статистика у вези тог ванредног правног лека показивала је да је у пракси било уважавано 10 до 15 процената. То значи - истиче Перовић - да је једна четвртина пресуда мењана од стране Врховног суда. Данас би тај проценат био и већи с обзиром да имамо четири апелациона суда на територији Србије који имају различиту казнену политику у сличним правним ситуацијама, због чега се, у циљу уједначавања судске праксе, и дошло до размишљања о формирању једног апелационог суда са четири одељења.