Убице заварале трагове, жртве памти само родбина

 преко отисака прстију, идентификован један Албанац, некадашњи дилер девиза у Београду. Осумњичени Албанац се наводно последњих година крио у државама Блиског истока, где је недавно и лоциран, а наша полиција га је лоцирала и ускоро се очекује поступак изручења.

Убиство инспектора Радишића сматра се првим организованим убиством полицијског службеника у нашој држави и дуго је било мистерија за истражне органе. Радишић је у то време обрађивао најкрупније случајеве везане за више великих кланова и учествовао у хапшењу великог броја криминалаца па је стога и листа потенцијалних наручилаца и извршилаца била подугачка.



Убиство се догодило у јутарњим сатима када је Радишић пресретнут у хаустору зграде у којој је живео, а убица је у њега из непосредне близине испалио 18 метака.Након Радишићевох убиства као да се „отворио лов” на полицијске и државне функционере, који су ликвидирани у добро организованим нападима, а чија убиства до данас нису расветљена.

Мирослав Бижић Бижа, бивши начелник Одељења за малолетничку делинквенцију, а потом власник приватне детективске агенције „Бижа“, убијен је 21. маја 1996. испред своје агенције у „Меркатору“ на Новом Београду. Претпоставља се да је у питању један починилац, који је пуцао аутоматским пиштољем с пригушивачем.



Пуних деветнаест година траје и истрага убиства Радована Стојичића Баyе, генерала српске полиције, начелника Службе јавне безбедности и заменика министра унутрашњих послова Србије. Њега је 11. априла 1997. у ресторану „Мама миа” у Београду хицима из аутоматског оружја убио маскирани нападач, а упркос бројним теоријама о мотивима убиства, тај случај још увек није решен.



Зоран Тодоровић Кундак је убијен 24. октобра 1997, неколико месеци након што је као кадар ЈУЛ-а постао директор „Беопетрола”. Као генерални секретар ЈУЛ-а, био је врло близак сарадник Мире Марковић, а убијен је с два кратка рафала из аутоматског пиштоља у главу и леђа када је изашао из свог „мерцедеса”. По изјавама очевидаца, упуцао га је младић који је носио плави качкет и шарену јакну и истрага те ликвидације није одмакла даље од тих информација.



Још увек се не зна ко је и због чега убио Жику Петровића, генералног директора ЈАТ-а од 1992. године до априла 2000, када је убијен испред своје куће. У њега су око 21.30 час двојица непознатих мушкарца испалила четири хица из „шкорпиона“.До убиства премијера Зорана Ђинђића, атентат на министра одбране СРЈ Павла Булатовића био је ликвидација највишег државног службеника у последњих неколико деценија.



Он је убијен 7. фебруара 2000. у ресторану Фудбалског клуба „Рад” на Бањици када је до данас непознати нападач у њега испалио више хитаца из „калашњикова”. Пуцао је с оближње ограде, а полицијска истрага утврдила је да је убица имао два помагача, међутим, нико није идентификован.



Више од 17 година је прошло и од убиства полицијског пуковника Милорада Влаховића Влаје (44), који је ликвидиран код Спортског центра „Кошутњак” са шест хитаца у леђа и главу. Његово убиство није расветљено, као ни убиство његовог колеге, такође пуковника Драгана Симића (43), који је у јулу 1999. године, када је убијен, био начелник СУП-а Савски венац.



Међу нерешеним убиствима деведесетих година посебно се истичу ликвидације новинара Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, због чега је пре две године Влада Србије донела одлуку о формирању међународне комисије која ће их истражити.До сада је на прагу решења Ћурувијино убиство, за које траје судски поступак, док у друга два случаја има нових информација, али још увек нема епилога.



Е. С. Х.

За деценију 400 мистериозних ликвидација

Нерешене су остале и бројне класичне мафијашке ликвидације из деведесетих година, у којима је страдало на стотине чланова кланова који су се тих година формирали и били практично само претходница за данашње криминалне групе које сада имају знатно већу моћ у својим рукама.

Деведесетих година полиција очигледно није могла да се носи и с ратним дејствима у које је била укључена и с нарастајућим криминалом који је захватао и њихове редове. У последњој деценији прошлог века у Србији је извршено више од 400 убистава која су остала нерешена. Ванредно стање и хапшења током акције „Сабља“, која је уследила после убиства премијера Србије др Зорана Ђинђића 2003, нису значајно умањили тај поражавајући број јер је оптужницама против организованих група обухваћено тек нешто више од 30 убистава која су се до тада водила као нерешени случајеви.