У свету најтраженији криминалци, у Србији безбрижни

иако се налази међу пет најтраженијих криминалаца на листи Еуропола. Наиме, Ајдиновић је слободан човек и због тога што се Интерпол и Еуропол разликују, полиција нема никакав правно обавезујући документ због којег би морала да га ухапси или приведе када се опорави. Интерполове потернице су обавезујуће за Србију и она мора да поступа по њима, док код Еуропола то није случај. Такође, то што се неко налази на листи најтраженијих на неком сајту, не значи да полиција мора тек тако да га ухапси, без икаквог налога или другог документа.

На сајту Евруопола наводи се да је Ајдиновић био вођа групе која је пре две године у Луксембургу извела бруталну пљачку током које су упали у кућу једне породице, претили им оружјем и побегли с 8.500 евра. На листи се истиче међу најтраженијим криминалацима у Европи због киднаповања и узимања талаца, уцене, као и организоване пљачке.

Он је у понедељак ујутру погођен у лево стопало и бутину док је лежао у кревету Специјалне болнице у Новопазарској бањи, где се опорављао од повреде ноге. Тек после тог инцидента сазнало се да један од најтраженијих европских криминалаца регуларно борави у Србији. Ајдиновић има српско држављанство, а Србија не изручује своје грађане зато што га тражи Еуропол. По тумачењу МУП-а, могло би му се судити у нашој земљи уколико држава која трага за њим достави српској полицији списе. У МУП-у додају да Ајдиновић није морао раније бити приведен јер наша земља није чланица ЕУ па самим тим и нема приступ бази Еуропола. Но, да је за њим била расписана Интерполова потерница, истог тренутка би био пронађен и затворен. Овако, додају, он је могао по Србији, али и земљама које нису чланице ЕУ, слободно да шета.

Ајдиновић није једини који може слободно да шета по државама које нису чланице ЕУ. Процењује се да у Србији постоји више од 1.000 људи које су светске полиције означиле као озбиљне криминалце и расписале за њима потернице. Међутим, док Србија не постане део Европске уније и не потпише билатералне споразуме о екстрадицији, они ће овде и даље бити слободни грађани, а многи у Србији неће ни знати да су они негде починили тешко кривично дело.

Просторно важење потернице Интерпола је различито од случаја до случаја. Неке важе само за суседне земље, неке само за Европу, неке за цео свет, али постоји и много других модалитета. Ако нека потерница важи само за суседне земље, а постоји сазнање да је лице, на пример, у Аустрији, НЦБ Интерпола може захтевати од Министарства правде сагласност да се просторно важење потернице прошири и на ту земљу.

Само расписивање потернице Интерпола, ма колико озбиљно звучало, не значи и да ће особа која је на тој потерници аутоматски бити ухапшена у земљи у којој је и депортована у земљу која је тражи. Јавност је често збуњена чињеницом да су, после громогласних објава да су се нека позната имена нашла на потерницама, та лица у одређеним земљама наставила да живе без проблема. Најпознатији примери су Мирјана Марковић и Марко Милошевић, супруга и син покојног Слободана Милошевића, који мирно живе у Русији иако су њихова имена на потерницама Интерпола од 2003, односно 2007. године.

Свака држава суверено одлучује о томе да ли ће одређена међународна потерница бити у њиховом националном систему, што је једини правни основ да неко буде ухапшен. Честа је ситуација да постоје сазнања о томе да је нека особа с потернице у некој држави, али постоје неки разлози због којих та држава не поступа по захтеву. То могу бити правни разлози, да се кривично дело за које је неко у Србији оптужен не сматра кривичним делом по закону те земље, разлози могу бити и политички, верски..., наводе стручњаци.

Србија има споразум о изручивању оптужених Хашком трибуналу, и то само када су у питању ратни злочинци, док све остале преступнике у некој другој земљи штити српски највиши правни акт, односно Устав Србије. Он, истиче професор Правног факултета Универзитета „Унион” Богољуб Милосављевић, нема норму која би ни забрањивала ни допуштала изручење наших држављана страним земљама ради суђења, а пошто је то тако, узима се да је у начелу екстрадиција недопуштена.

Но, управо због недостатка споразума о екстрадицији ни наша држава не може рачунати на то да ће страни држављани бити испоручени за оно што почине у Србији и због чега би овде требало да буду процесуирани и осуђени. Правни стручњаци тврде да, све док Србија не буде чланица ЕУ или док не потпише споразуме о екстрадицији, домовина ће за многе „европске” и „светске” криминалце српског држављанства бити место у којем су најсигурнији и где их због почињених кривичних дела неће хапсити.

Љ. Малешевић

М. Бозокин

Билатерала с Црном Гором, БиХ и Хрватском

По објашњењу начелника Управе МУП-а за међународну оперативну полицијску сарадњу Милана Димитријевића, то што Ајдиновића траже сви европски полицијаци због пљачке у Луксембургу за МУП Србије, зато што нема споразум о екстрадицији, не значи обавезу да им га изручи.

– Ми такве споразуме имамо с Црном Гором, БиХ, Хрватском и Македонијом, и то су билатерални уговори који потврђују да ће држављани једне и друге државе које су потписинице споразума размењивати своје држављане само под условом да су кривична дела за која их државе траже из области организованог криминала – навео је Димитријевић.