У мрежи само ситна риба

Превенција, односно отклањање узрока који доводе до корупције, свакако је примарна у сузбијању тог друштвеног зла, али не смеју се запоставити ни репресивне мере. Међутим, многи кривичари истичу да кривично право постиже веома скромне резултате, а да се и оно мало правноснажно осуђујућих пресуда односи на жртвене јарце, или на учиниоце ситних дела корупције. Рекло би се да у мрежи остају само ситне рибе, док велике и даље неспутано пливају у коруптивним водама. 

Иако је кривично дело примања мита међу најзначајним коруптивним кривичним делима, казнена политика судова за то кривично дело је, и по званичној статистици и по анализи одређеног броја правноснажних пресуда, блага, неуједначена, спора и с низом мањкавости. Доносиоци закона би морали да одустану од узалудних покушаја да уводе још строжу казнену политику и да имају реалнија очекивања од казне и кривичног права уопште. Шта вреди високо прописана казна ако је суд не примењује.

Анализом 75 пресуда виших судова и 34 пресуде основних судова у Србији у дужем периоду, тим експерата из организације „Правни скенер” је утврдио да је за кривично дело примања мита казна затвора изречена у 68 одсто случајева, с тим што је затворска казна мања од године изречена у 49 одсто случајева, а преко три године само у пет одсто.

Судија Апелационог суда у Београду мр Сретко Јанковић је на недавном саветовању кривичара на Златибору изнео податке који указују на то да је судска пракса неуједначена и споровозна, а да су судије, у најмању руку, давале смешна и неуверљива образложења при изрицању поресуде. Тако су, између осталог, узимали као олакшавајућу околност и то што је окривљени, који је примио мито, остао без посла!?

Судија Јанковић је анализирао укупно 27 правноснажних пресуда за примање и давање мита, које је Апелациони суд у Београду донео од 2011. до 2015. године. Толико је укупно било коначних пресуда за мито на територији коју покрива тај суд, а то су територије виших судова у Београду, Ваљеву, Панчеву и Смедереву. Осуђено је укупно 33 окривљених (29 мушкараца и четири жене), од којих само двоје због давања мита, и то су били један власник приватног предузећа и један страни држављанин који је мито дао царинику. Један од њих је осуђен условно, а други је ослобођен казне. У осталим случајевима реч је о службеним лицима која су примила мито, а међу њима је највише полицијских службеника и лекара.

Већина је осуђена на казну затвора, али је највећи број тих казни ублажен испод законом прописаног минимума од две године затвора. Од 25 осуђених на те казне, само је троје добило изнад две године, а осталима је казна ублажена испод минимума. Законски максимум казне за примање мита је 12 година затвора, а најтежа правноснажно изречена казна је три и по године, дакле опет много ближа минимуму него максимуму. Најчешће су изрицане казне од године затвора, а следе казне од шест месеци. У неколико тих случајева суд је одлучио да осуђеник издржава казну у свом стану. Изречено је и више условних осуда.

– У готово свим случајевима, захтевани или примљени поклон је био новац, углавном девизни, а само у једном случају корист се састојала у плаћању аранжмана за летовање, укључујући и авионске карте – каже мр Сретко Јанковић. – Износи примљеног новца крећу се од 300 динара до 19.000 евра, с тим што су најчешћи износи били од 100 до 500 евра. Углавном се радило о једнократном пријему новца, а у ређим случајевима је то било продужено кривично дело, с две до девет радњи извршења. Може се закључити да је претежно реч о „ситној корупцији”, али то не може бити разлог да учиниоци „заслуже” такву благост судова код изрицања казни.

Као олакшавајућа околност погрешно је, на пример, истицано „коректно држање окривљеног у поступку јер се уредно одазивао позивима суда” пошто је обавеза окривљеног да се одазива позивима суда. Олакшавајућа околност код примања мита не би смело бити ни то да је окривљени изгубио посао јер је управо злоупотребио своју јавну службу ради постизања незаконите личне користи.

– Првостепени суд је у једном случају погрешно као олакшавајућу околност ценио то што је окривљени кривично дело извршио с умишљајем, што не може бити олакшавајућа околност јер се примање мита може извршити само с умишљајем, а не и из нехата – каже судија.

Казнена политика је и неуједначена јер је исти суд у сличним случајевима изрекао веома различите казне, а што се може видети из следећих примера: у првом предмету, окривљени је као службено лице (лекар) од два пацијента тражио 400 и 700 евра да би наводно купио материјал потребан за операцију, те је осуђен на казну од десет месеци затвора (одређено је да казну издржава у стану), није било отежавајућих околности, а као олакшавајуће околности суд је ценио породичну ситуацију окривљеног, односно да је отац једног детета, да издржава породицу и да је неосуђиван, а све околности су оцењене као нарочито олакшавајуће. У другом предмету, окривљени је као лекар од пацијента тражио 350 евра да би наводно купио вештачки кук потребан за операцију, те је осуђен на казну од три године затвора, а суд је као отежевајућу околност ценио да је тражио мито као лекар који је положио заклетву да људе лечи на основу свих правила медицинске струке и на основу свог знања, док су као олакшавајуће околности цењене породична ситуација окривљеног, односно да је отац двоје деце и да је неосуђиван.

Дакле, у та два релетивно слична предмета изречене су веома различите казне, с тим што се у првом случају радило о продуженом кривичном делу и већем износу прибављене користи, али овде суд окривљеном није ценио као отежавајућу околност да је примио мито као лекар који је положио заклетву, док у другом случају суд окривљеном није ценио као олакшавајућу околност да и он издржава породицу. Додуше, та разлика у изреченим казнама донекле је ублажена одлукама другостепеног суда јер је у првом случају усвојена жалба јавног тужиоца и окривљени је осуђен на годину затвора, док је у другом предмету усвојена жалба одбране и окривљени је осуђен на казну од две године и шест месеци затвора.

Поражавајуће је и то што кривични поступци за примање мита веома дуго трају. У чак 16 предмета поступак се водио дуже од пет година, док је само у једном предмету окончан у року од године. У чак три случаја прошло је чак 11 година од извршења кривичног дела до правноснажно изречене казне, један случај је трајао 16 година, а један 17. Судија Јанковић се пита да ли казна изречена после 11, 16 или 17 година може остварити своју сврху.

В. Савић

Скривен однос мита и казне

Из анализираних пресуда се чак и не види да ли је висина прибављене користи утицала на висину изречене казне. То се не види ни у предмету где је учинилац примио 19.000 евра и више од 70.000 динара јер се у пресуди не наводи да ли је износ мита утицао на висину изречене казне, али је очигледно да није, каже судија, јер је окривљеном ублажена казна.

– Само у једном предмету суд је погрешно као олакшавајућу околност ценио „мале износе прибављене имовинске користи”. Ни првостепени ни другостепени судови не улажу довољно напора да образложе одлуку о казни, већ то раде рутински и површно. Образложења су шаблонска и уопштена – каже Сретко Јанковић.