Тема „Дневника”: Неосновани притвор кошта око 5.000 динара дневно

може након правоснажне пресуде да тужи државу због неоснованог притвора.

Ако добије спор, она ће бити још једна жртва неоснованог притвора. Колику ће она новчану сатисфакцију добити за узалудни боравак иза решетака неизвесно је. Приликом одређивања висине нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе пита се и Комисија Министарства правде, којој је подносилац захтева дужан да се обрати пре него што поднесе тужбу надлежном суду. Комисија има рок од три месеца да одговори на тај захтев. У случају да се не сложе с предложеном сумом, чланови комисије одређују износ и свој предлог достављају подносиоцу захтева. Међутим, он није у обавези да га прихвати. Пракса показује да се судским пресудама досуђују већи износи.

Из буyета Министарства правде, за прва три месеца ове године (од 1. јануара до 31. марта) на име нематеријалне штете због неоснованог притварања исплаћено је 2.386.000 динара. Од укупно 244 захтева, колико је поднето у наведеном периоду, Комисија Министарства правде одлучивала је о 50.

„Колико ће конкретно бити исплаћено зависи од случаја. У обзир се, приликом одређивања износа, узимају бројни фактори. На пример, године учиниоца, број дана које је провео у притвору, његов друштвени и породични статус, има ли деце, како се притварање одразило на његов живот. Већи износи се додељују ако је, рецимо, особа која је неосновано притворена изгубила посао... Став Врховног касационог суда је да се штета не може мерити ’на дане’, него да се обрачунава ’у глобалу’. Наиме, када би се накнада обрачунавала ’на дане’, с правом би се могло поставити питање како неко може проценити колико кошта дан у притвору. Увек постоји тај такозвани домет правде”, наводе у Министарству правде.

Често се, кажу у Министарству, дешава да судови дају нереалне накнаде, односно да се судије понашају ноншалантно у вези с тим.

Висина накнаде неимовинске штете зависи и од економског стања друштва у којем се досуђује, цени се углед који је оштећени имао пре неоснованог лишења слободе, године живота и породичне прилике, занимање, друштвена активност, ранији живот, прекинуто школовање... Дакле, суд све добро одмери пре него што одреди износ обештећења.

Државно правобранилаштво, које у таквим случајевима заступа државу Србију, осим свих тих критеријума, приликом одмеравања висине накнаде с посебном пажњом оцењује економске прилике српске државне касе те се гледа и на просечну дневницу српског радника, висину дневнице судије или радника у судској управи. Јер, с једне стране, не може се доделити обештећење које држава тешко може измирити, а с друге, не може се дати ни много мање од онога што је Европски суд за људска права наложио.

Својевремено, 2003. године у опсежној полицијској акцији „Сабља”, организованој после убиства премијера Зорана Ђинђића, ухапшено је више од 11.000 људи, а пи писању медија, само током 2004. године држава је за 120 грађана који су неосновано притворени, платила 39 милиона динара.

Не морају сви који су били у притвору а касније нису осуђени, добити одштету. Тако је пре неколико дана Апелациони суд у Крагујевцу, након што је тако одлучио и Виши суд у Пожаревцу, донео одлуку да одбије тужбу Марине Андрејић за одштету, односно да јој не призна право на одштету од 16,8 милиона динара за незаконит притвор од 703 дана. Она је у притвору боравила под оптужбом да је 22. јула 2010. године на њиви код Мијаиловца мотиком усмртила свог тринаестогодишњег сина Ђорђа. Одлуком Апелационог суда у Београду, због недостатка доказа она је ослобођена, и због тога сада тражи одштету. Након одбијајуће одлуке Апелационог суда у Крагујевцу, она стиче право да се жали Европском суду за људска права.

За подношење захтева Европском суду за људска права у Стразбуру ипак треба имати новца, а то не могу да учине сви они којима је начињена нематеријална штета, односно који су били неосновано у притвору или су незаконито осуђени. Због тога се ради одмеравања правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због неоправдане осуде или неоснованог лишења слободе, накнада може прво остварити споразумом пред Министарством правде, а уколико се он не постигне, подношењем тужбе надлежном суду.

М. Бозокин