Пооштрити казне за провале у породичном дому

ловачке пушке и тако покуша да спаси себе и своју беспомоћну супругу. Крађе, пљачке и разбојништва одавно нису реткост у Србији, чак ни у породичним домаћинствима немоћних и старих лица. Како показују анализе истражних органа, у структури кривичних дела у Србији доминирају деликти против имовине: крађа, тешка крађа, разбојничка крађа и разбојништво.

По подацима из званичних извештаја Републичког јавног тужилаштва о раду тужилаштава на сузбијању криминалитета и заштити уставности, у току 2014. године пријављено је 27.505 особа због неког од поменута четири имовинска деликта, од тога 1.302 за разбојничке крађе и разбојништва, док је 2013. године од укупно 26.200 пријављених, њих 1.686 сумњичено за разбојничке крађе и разбојништва.

Нису бољи показатељи ни за 2012. годину јер је такође због разбојништва и разбојничке крађе било 1.817 пријављених. Календар за 2014. годину бележи да је у пријављеним разбојничким крађама и разбојништвима било 736 оштећених, међу којима 17 малолетника.



Тешка разбојништва, поготово она у породичном дому у присуству укућана уз брутално, бестијално насиље над њима, грађани све чешће посматрају као својеврсно јединствено кривично дело па су учестала и залагања да као такво буде предвиђено у кривичном законодавству, барем као облик кривичног дела разбојништва, уз запрећену казну као за остала најтежа кривична дела.



Стручњаци за области виктимологије и кривичног права запажају да жртве насилних имовинских деликата нису довољно видљиве у друштву, а скрећу пажњу и на питања заштите и положаја тих жртава у кривичном поступку, оцењујући да би нека законска решења требало унапредити, а закон доследно примењивати. Није добро, кажу, што по нашем новом ЗКП-у, оштећени у кривичном поступку нема право на жалбу на пресуду, већ само право на трошкове поступка.



По оценама многих адвоката, улога пуномоћника оштећеног у кривичном поступку практично се своди на неки притисак да се ништа није заборавило, пошто тужилац води тужбу.

Стручњак Виктимолошког друштва Србије Јасмина Николић, дефектолог, каже да бројна истраживања, као и искуства те организације, „показују да је цео наш кривичноправни систем некако окренут ка починиоцима, док жртва неких насилних кривичних дела има готово маргиналну улогу“.

– У Србији смо тек почели да препознајемо поједине категорије жртава и да схватамо да оне имају своје потребе, а то су у последње време жртве насиља у породици, жртве трговине људима, жртве сексуалног насиља, док су жртве осталих кривичних дела, чини ми се, потпуно непрепознате, и што се тиче шире јавности и стручњака, а њихове потребе у кривичноправном систему су такође некако невидљиве и веома често жртве се појављују без правног пуномоћника, саме себе заступају на суду – предочава Јасмина Николић. – Утисак је да су жртве те које се стално нешто питају, стално имају неки осећај да су можда допринеле томе што им се догодило. Некако, цео систем је усмерен на то да се смањи казна починиоцу кривичног дела, док оштећена страна, рецимо жртва разбојништва, остаје у сенци.



Колике су трауме жртве тешких деликата видљиво је, напомиње Јасмина Николић, на неким кривичним делима која се чине баналним, рецимо, yепарење, после којег жртва и те како осећа последице јер, осим претрпљене материјалне штете, ма колико мала била, с друге стране је повређена, уплашена, осећа ће се несигурно кад иде улицом, градским превозом, улази у зграду, а мора то свакодневно да ради.



Јасно је колики је тек страх жртве кад је реч о обијању станова јер  провалник улази у приватни простор грађана где се они осећају најсигурније.

– Није то само губитак материјалних ствари које треба и да се надокнаде већ и те жртве имају потребу за психолошком, психосоцијалном и емоционалном подршком. У породичном дому, који треба да буде неко сигурно место, приликом разбојништава, осим материјалне штете, неретко се догађа комбинација више тешких кривичних дела, страшно насиље, које оставља трајне последице на жртве, ако исход није смртни.

Ако јест, онда су остали чланови породице веома угрожени, и то оставља последице свакако за цео живот – указује Јасмина Николић, и додаје да је приклоњена мишљењу да би требало нешто променити у кривичном законодавству по питању санкционисања кривичних дела разбојништва у породичном дому у присуству  укућана и насиља над њима, или макар да се доследно примењују закони који постоје. 



Будући да је Србија отворили поглавље 23, у оквиру којег је и део који се односи на жртве свих облика криминалитета, као и да морамо наше законе да ускладимо с европским, у Виктимолошком друштву прижељкују да тај пут искористимо да побољшамо законе, а све међународне конвенције које се баве правима жртава, старе и немоћне сматрају као веома осетљиве жртве, којима се поклања велика пажања.



Осим побољшања закона, потребно је, кажу, и побољшање свести људи да морамо да се помажемо и да имамо већу солидарност. Медији такође недовољно простора посвећују жртвама кривичних дела.

– Све статистике показују да свака особа једном у животу постане жртва неког облика  криминалитета. То није нешто имагинарно, што се дешава само на неком другом месту, све врсте криминалитета се дешавају свуда око нас, тако да, нажалост, апосолутно нема заштићених, поготово сад у ери тероризма. Некако ми се сада чини да са савременим друштвом имамо све више опасности – наглашава Јасмина Николић.



Ј. Јаковљевић

 

Жртве добијају малу помоћ



Велики проблем је то, како оцењује Јасмина Николић, што те жртве добијају веома малу помоћ, било од друштва или од невладиних организација које се баве подршком жртвама кривичних дела.

– Претпостављам да жртве врло слабо долазе до информација о томе да постоје неке службе којима се могу јавити, и питање је да ли неко ослушкује њихове потребе па да их упути – напомиње Јасмина Николић.По њеним речима, ми немамо систем као на Западу да Тужилаштво даје жртвама информације о томе коме могу да се обрате, али нешто се ипак помера јер су почеле да раде информативне службе за жртве и сведоке у великим судовима и тужилаштвима у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу.