Наследно право на кућу незаконито одузето?

 и да су, ни на који начин криви, избачени из ње.

Када је 2011. године преминула Снежана Николић из Ковина, иза ње су, као законити наследници, остала деца Катарина, Данило и малолетни Милорад, на три шестине породичне куће и припадајућег плаца. Оставинском расправом дозвољен им је упис на припадајући део имовине, али се неколико месеци касније појавила Милена Ђуровић из Беле Цркве са заложним правом на имовину, које је добила још почетком деведестих година прошлог века. Уговор о хипотеци, без знања своје законите супруге, над кућом од тада 156 квадратних метара, дао је Милан Николић на име новчане позајмице коју је добио од Милене Ђуровић.



Иначе, Милан и Милена били су у ванбрачној вези, због које су се Снежана и Милан развели, али наставили да живе под истим кровом. Тек када је Снежана умрла 2011. године, Милена је одлучила да оствари своје право и , по тумачењу адвоката, на нејасан начин. Судија Основног суда у Панчеву Иванка Благојевић јој је дозволила упис 1/1 над имовином у августу 2012. године. Са 156 метара квадратних имовина је у међувремену увећана на око 800 квадрата.



Наследници и њихови адвокати упорно од тада покушавају да докажу да је хипотека коју је Милан Николић дао и над делом имовине која му по закону не припада од старта спорна, али је споран и упис над имовином која је промењена од тренутка уписа заложног права до судске одлуке – да Милена Ђуровић постане власник објеката у Улици Вука Караџића 125. Због свега тога, Катарина и Данило, као пунолетни наследници, подижу тужбе против оца Милана и Милене Ђуровић и отварају се нови судски процеси.



Реорганизацијом судова током 2013. године, надлежност се с Панчева преноси на Основни суд Смедерево и поступајући судија Зоран Палочевић тада ставља забрану располагања свим непокретностима док се не разјасне све околности и поступак доведе до краја. Међутим, крајем те године Милена добија решење из Основног суда у Панчеву по којем јој се дозвољава принудно исељење.



Тада почиње права породична драма. Отац с троје деце одбија да се исели, најмлађи и још малолетни Милорад пење се на кров зграде и прети да ће извршити самоубиство, на лицу места били су и полиција и ватрогасне јединице и Хитна помоћ и тек пред крај дана Милорада скидају са зграде и породица излази из куће. За свега десетак минута, колико им је дато, нису успели ни најосновније ствари да скупе, али су убрзо на кући промењене све браве. Чак и на механичарској радионици у којој су радили отац Милан и син Данило. Пошто Милена није ушла у кућу јер је и тада тврдила да њу не занима кућа, већ само новац, породични дом Николићевић остаје празан месецима, да би се у њега поново, кршећи судску одлуку, вратио отац с два сина, а ћерка Катарина је као студент у то време већ живела у дому у Београду.



Милан Николић је током судских процеса и свих поменутих дешавања вратио половину дуговне суме. Његов шурак, предузетник из Ковина, понудио је Милени другу кућу, понудио је одмах и део новца, али она ни на то није пристала током принудног исељавања, већ је инсистирала на томе да се кућа напусти.



Веза између Милана и Милене одавно је била завршена те је све схваћено и као лична освета.Данас, три године касније, после тог драматичног исељавања, деца, наследници своје мајке, и даље траже своје право. Катарина се у међувремену удала и одселила, али су браћа Данило и Милорад остала без крова над главом, као илегални становници у својој кући и у радионици од које живе јер су сви њихови покушаји да докажу незаконитост, остали безуспешни.



О чињенице се оглушују и судови и Катастар и полиција, о чему сведоче бројни приговори, тужбе, жалбе. Адвокати тврде да је од старта хипотека незаконита и ништавна, али то суд ни у једном тренутку није препознао. Деца су остала без мајке, тужили су оца, а Милан, увидевши своју грешку, и сам покушава да је исправи, прихватајући све казне које му следе, само да се изврши правда над децом и да им се врати део имовине који им припада. Изгубили су веру у инситиуције и не знају како тако очигледну ствар као што је незаконити упис имовине ниједан суд неће да види. Остаје им само апел путем медија, готово вапај, да се оконча агонија и предмет отвори из почетка, с увођењем свих релевантних доказа, на које адвокати од почетка указују јер, сви су изгледи да ће поново стићи неко решење о принудном исељењу.



В. Живков