Јованчевић: Не постоји савршен злочин

 о томе да се списку нерешених „нерешивих“ злочина примиче и случај пре три месеца убијене Јелене Крсмановић Марјановић, певачице из Борче, који још није расветљен.

Леш несрећене жене с тешким повредама на глави пронашла је полиција у каналу испод борчанског насипа 3. априла, приликом потраге након пријаве њеног нестанка, а првобитне најаве брзог откривања учиниоца, протеком времена заменила су медијска нагађања о умањењу изгледа да се то догоди, као и о потенцијано „савршеном злочину“, наводно, због недостатка материјалних доказа. 



Саговорници „Дневника“ сматрају, међутим, да, не само у теорији већ ни у стварности, нема „савршеног злочина“, а Јованчевић верује да ће у трагичном случају певачице, али и у другим нерешеним у које, како каже, баш није умешана политика, учинилац бити откривен кад-тад.

– Тешка кривична дела не застаревају готово 40 година. На нерешеним случајевима, без обзира на то колико је времена протекло, мора се упорно радити и треба дати велики значај њиховом расветљавању, а то је и порука о правној сигурности.

Материјалне доказе је обично веома тешко наћи, али постоје други, различити трагови, многе ствари кад се повежу упућују ка одређеном смеру. Утврђивање чињеница се не проводи сходно каузалним теоријама. Постоје многи докази субјективне природе, рецимо, психолошке, између осталог, који исто тако могу открити учиниоца и бити доказ о извршењу кривичног дела. Радње нису само оне каузалне – неко је одређеним телесним покретом, нечим задао одређену последицу, него управо тај субјективни однос учинилаца. Потребно је прикупљати доказе издалека, а индиције су веома важне и чврсто повезане пуни су докази одређеним стварима – каже Јованчевић.



Он подсећа и на то да у новије време има више случајева нерешених тешких кривичних дела. Уколико је тачно оно што о тим случајевима сазнајемо из штампе, испада, како наводи, да новинари и такозвани добро обавештени извори који њима откривају информације, знају више него сами истражитељи.

– Али, ако је оно што смо ми као грађани сазнали из медија о трагичном случају певачице, исто оно што знају истражни органи, то је онда жалосно и поразно. Уколико је то стварно тако, сматрам да је истрага потпуно затајила.



Невероватно је да неко може отићи с неким у шетњу, на трчање, да се после врати и да каже нестала је, убијена је особа, а да не зна да укаже на то ко је то могао учинити. Такође је невероватно – ако је уопште истина – да се није одмах све претресло што се тиче доказа из те породице и онда да се иде даље, напросто је такво то професионално правило.

Кад се то сагледа, очито се много пропустило у истрази – каже Недељко Јованчевић, уз опаску да истрага мора имати висок степен конспирације и да нико не може добијати податке из истраге.Такође, каже он, „није нормално ни дозвољено да новинари малтене сваки дан стоје испред нечије куће, па ни куће породице супруга покојне певачице, иако, с друге стране, полиција, радећи свој посао у оквиру истраге, мора да се концентрише на ту породицу“.

Бивши судија Владан Вукчевић, сада адвокат, такође сматра да се, кад је реч о нерасветљеним тешким кривичним делима, „увек показује да у истрази постоје неки недостаци или у размишљању или у прикупљању материјалних трагова“.

– Неколико малих недостатака је довољно да се неки злочин прикаже баш савршеним, мада он приликом неке максимално савесне обраде не би  био толико „савршен“ – каже Вукчевић.



– Ево зашто: ако је за злочин постојала нека злочиначка намера, она не може на дужи рок остати неоткривена. Дакле, злочиначка намера, опасно стање које учинилац показује вршећи кривично дело, нешто је што се не може сакрити и што исплива кад-тад у његовом подсвесном или свесном стању. Оперативни рад у преткривичном поступку мора бити максимално опрезан, поготово увиђај, који је страховито осетљива доказна радња, обезбеђивања доказа.



Присећајући се догађаја из 1968. године, експлозије у београдском бисокопу „20 октобар“ , Вукчевић наводи да су полицајци усисивачима почистили цео биоскоп, а свака трунка је потом анализирана и тако се сазнало која је бомба била, који сатни механизам, врста експлозива, утвређно је буквално све.

– Чини ми се да је у случају певачице, очигледно у некој жељи да се што пре и што ефикасније све расветли, начињена нека грешка – оцењује Вукчевић. – У принципу постоје два начина вршења увиђаја, у зависности од тога да ли је починилац познат или није познат: или се од центра иде ка периферији, или од периферије ка центру.



Кад је извршилац непознат, паметно је радити увиђај тако што би се ишло од периферије ка центру, онда не би постојала могућност да се униште докази који нису на самом лицу места већ у непосредној близини. Траг мора да постоји. Ако се пронађе тело, ако постоје повреде на њему, морају постојати и неки трагови, који могу бити прикривени. Ако се не пронађе траг, то је сигнал да је нешто пропуштено.



Све што одступа од нормалног природног стања представља врло интересантан оперативни рад. Ако се добро сећам написа у штампи о том случају, нађена је нека патика. Начин на који је она спала с ноге говори о томе да ли је тело вучено без могућности да пружа отпор, према месту где је коначно нађено. Није ли то траг, и то озбиљан траг?

Бивши судија указује и на то да преткривични поступак мора да има одређену дозу нејавности да се не би ометао даљи ток истраге, док се не утврди нешто изгледно.



   Ј. Јаковљевић

Не сме се двапут на полиграф



Поводом новинских написа о томе да је истрага тренутно фокусирана на ново полиграфско испитивање певачициног супруга Зорана, као и свекра и девера, Вукчевић оцењује да је код нас почело непринципијелно да се форсира полиграфско испитивање, које, како напомиње, нема никакву доказну вредност, нити значај који му се придаје. 



– Полиграф нема шансе да каже да ли неко говори истину или не говори. Полиграф региструје реакцију човека на нешто што га је изненадило, на питања која за њега нису очекивана. Значи, полиграфско тестирање се не сме примењивати на људима с којима је већ разговарано о том догађају. Полиграфски тестиран човек који је навикнут на полиграф јер се тако с њим  причало, у ствари ће да реагује на успомену из те приче, а не на успомене из догађаја о којем можда ни појма нема. Исто тако, човек који је под медикаментима није за полиграф, а постоје, додуше ретки истренирани људи, који могу победити полиграф јер имају довољну могућност самоконтроле и једноставно не реагују – наводи Владан Вукчевић.