Два аршина за клевету и галаму у судници

и генерално узев у правни систем, па је према томе, поверење у правосуђе врло важна друштвена и политичка вредност -  потврђује за „Дневник„ дугогодишњи директор Института за упоредно право у Београду а однедавно и судија Уставног суда Србије др Јован Ћирић. Разговор о непостовању суда, санкцијама које такво понашање може да изазове  с посебним освртом на коментарисање судских одлука у  медијима обављен је са Ћирићем пре именовања за судију  али се изречена уверења и те како могу схватити као смернице којима ће се руководити  на новој дужности.

- „Непоштовање суда” је нешто што се може манифестовати на различите начине, непримереним понашањем у току самог судског поступка - галамом, изругивањем и слично, но ми  углавном мислимо на вербалне поруке и садржаје у медијима који се тичу коментарисања рада судова, било да је реч о раду судова уопште, а нарочито у неком конкретном случају, појашњава Ћирић.



Нашу пажњу овде међутим заслужује и један по много чему ипак, несвакидашњи случај бивше портпаролке тужитељке Хашког трибунала, Карле Дел Понте, Ради се о Флоренс Артман, која је била хапшена због „непоштовања суда”. Образложење тога је било да је Флоранс Артман у својој књизи „Мир и казна” објавила податке из тајних одлука жалбеног већа Хашког трибунала у предмету Слободана Милошевића. Артманова дакле тврди да је Хашки трибунал имао илегалне договоре са Милошевићем, што звучи прилично невероватно, а такође тврди и то да постоје и неке тајне одлуке жалбеног већа.



- Да ли се ту ради само о том конкретном случају, или се ради о пракси Хашког трибунала? Ако је то тачно, онда тај и такав суд не заслужује никакво поштовање, онда се ту једноставно ради о монструму и накази од суда и права и претња казном неће много помоћи у прибављању легитимитета за такав суд. Ако пак није тачно, зашто онда Хашки трибунал није јавно изнео свој став у вези тврдњи о „тајним одлукама„ жалбеног већа. Ако заиста постоји нешто што је „тајна одлука”, како онда очекивати да суд који доноси такве тајне одлуке, уопште ужива било какво поштовање - кривичне санкције ту не могу помоћи и не могу допринети повећању ауторитета суда, сматра Ћирић.



Судско веће хашког  суда сада од српских власти тражи изручење  троје српских радикала Петра  Јојића Вјерицу Радету и Јову Остојића који су пред Трибуналом  оптужени за непоштовање суда. Хашко тужилаштво тврди да су вршили притисак на двојицу сведока тужилаштва да сведоче у корист  Војислава Шешеља, нудећи им противуслуге. Да подсетимо, Шешељ је у марту првостепеном пресудом Трибунала у Хагу ослобођен свих оптужби за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини током ратних сукоба и за протеривање Хрвата из Војводине. Виши суд у Београду одлучио је пре неколико месеци да нема законских основа за хапшење и изручење Радете, Јојића и Остојића, зато што закон Србије о сарадњи с Хашким трибуналом предвиђа обавезу изручења само оптужених за ратне злочине, а не и за непоштовање суда.



Наш законодавац је донео одговарајуће норме које имају за циљ да предупреде „непоштовање суда”. Ради се пре свега о одредбама у ЗКП-у. Тако на пример  „Приликом уласка судије или чланова већа у судницу и приликом њиховог изласка из суднице, сви присутни су дужни да устану”, док  су „странке и други учесници у поступку дужни да устану кад се обраћају суду . „Члан 370 – „мере за одржавање реда”, помиње као меру опомену, али на крају и новчану казну у износу до 150.000 динара..



Као посебно  занимљиву, др Ћирић  износи одредбу из члана 374 ЗКП-а:, где се каже да ће Председник већа изрећи опомену браниоцу уколико овај предузима неке мере са очигледним циљем да одуговлачи поступак. О тој опомени ће он известити надлежну комору и тражити од ње да га обавештавају о томе које су мере предузели. У вези са овим се овде заиста намеће питање да ли се оваквом одредбом у мањој или већој мери ограничавају права браниоца, па самим тим и његовог брањеника. Јер сваки пут када адвокат уложи било који приговор, или жалбу на решење, или захтев за изузеће, неко би могао злонамерно закључити да адвокат све то предузима ради одуговлачења поступка и ради „засењивања” свог брањеника.



Проблем је у томе што је свако одуговлачење  поступка на одређени начин својеврсно „непоштовање суда”, а у извесном смислу и неморално. Адвокат користи сва средства да одбрани свог клијента. Нека истраживања показују да су најбржа и најефикаснија она суђења где наступају браниоци по службеној дужности,  који  свој посао „отаљавају” Но да ли је то циљ којем треба тежити?



- Смеју ли у том смислу адвокати да се обраћају широј јавности и да преко медија коментаришу предмете и на тај начин прејудицирају исход суђења? И у Србији, као и у многим другим земљама, нарочито 2000-тих година, био је присутан феномен  суђење путем медија (триал by медиа). Медијско коментарисање рада правосудних органа, води ка својеврсним прејудицирањима нечије кривице, а што угрожава презумпцијиу невиности - објашњава  Ћирић.



Непоштовање суда, пре или касније прераста у оно што наш Кривични законик у члану 340 назива „неизвршење судске одлуке”, или нека друга кривична дела из групе кривичних дела против правосуђа. Границу између дозвољеног, па на неки начин и пожељног коментарисања и критике рада правосуђа и онога што већ представља нарушавање угледа правосуђа и непоштовање суда, лако је поставити у једном теоретском смислу, међутим, у пракси се наравно могу појављивати бројни проблеми, а један од проблема је и у томе што се у случају „непоштовања суда”, појављује својеврсна процесна збрка.

- Наиме, може се догодити да, макар у једном преносном смислу, један те исти субјекат, а то је суд, у исто време има и улогу оштећеног и улогу тужиоца и улогу самог суда, што може отварати проблеме који нису само теоретског карактера и који никако нису безначајни, јер стварају утисак у јавности  као да се ради о ситуацији „кадија те тужи, кадија ти суди”, сматра нас саговорник.



Морамо констатовати да је у Србији   свеукупна „таблоидизација”, у ствари профанизација читавог политичког и јавног, друштвеног живота.

- Могло би се то рећи и на следећи начин: Запад смо у рекордном року надмашили по количини и по грубости повреда личних права, а са друге стране том истом Западу се нисмо ни примакли по неким другим вредностима. У том се смислу стиче утисак да у актуелној српској стварности, није највећи проблем недостатак слободе говора и медијских слобода уопште, већ недостатак толерантног и културног дијалога, који би био лишен острашћености и мржње - став је Јована Ћирића.



В. Савић

Клевета избрисана из законика



У српском кривичном законодавству почев од 2012. године нема више кривичног дела клевете. Све се то рефлектује и на писање и извештавање о правосуђу, односно, на медијско извештавање о раду правосуђа. Једноставно речено, када год суд не донесе медијски очекивану пресуду, односно донесе пресуду која се некоме не свиђа, готово по правилу ће се појавити читава серија натписа и коментара о корумпираним и нестручним судијама,

- Правосуђе може да црпи снагу само ако има ауторитет и поверење и ако су његове одлуке опште прихваћене. Независан судија је онај који ужива углед у широј друштвеној јавности, те се може рећи да независност судства није везана само за то како у правном или неком сличном политичком смислу функционише правосуђе, већ и за то како изгледа опште друштвено окружење и расположење, - колико најшира јавност има поверења у то што ради правосуђе - истиче др Јован Ћирић.