Диктат троши и време и енергију

 Но, да ли је то и довољно технолошко унапређење суђења на заласку друге деценије 21. века, питање је које намеће ново доба, а због старе бољке – (пре)дугог трајања суђења.



Законска могућност да осим диктирањем од стране главног судије, записник може да се води и тонским и оптичким снимањем главног претреса уз касније транскриптовање, примењује се ради убрзања поступака, скоро деценију и по у Посебном одељењу београдског Вишег суда, чувеном Специјалном суду, буквално од првог дана његовог оснивања 2003. године, а техничке могућности поседује и велика судница у београдској Палати правде.



Нажалост, у осталим судовима доминира и даље стари систем: дактилограф откуца на компјутеру записник који судија сачињава о садржају радњи изведених током суђења, о исказима окривљених, оштећених, сведока и вештака, тако што њихова излагања диктира својим речима записничару- дактилографу. Истини за вољу, примена новог система и није могућа без адекватне технике, а набавку и инсталисање прилично скупе опреме, као и других средстава потребних за ту сврху, кочи недостатак новца.



С друге стране, опет, није познато, барем у јавности, има ли егзактних процена на основу досадашње праксе који систем је екомичнији за суд и учеснике у поступку, укључујући и све оно што носе маратонска суђења, дакле, и застаревање и паралелни поступци по тужбама због дугих процеса и правичне накнаде. И људи из правосуђа који су у пракси искусили оба система, спознавши им и добре и лоше стране, подељени су по питању који је начин вођења записника економичнији, док су критички коментари о новом концепту највише усмерени на обимност списа предмета, због обиља, хиљада страница транскрипата. 



Бивши председник Специјалног суда Владимир Вучинић, који је недавно напустио судијску функцију и прешао у адвокатуру, каже да је током непуне деценије рада у том суду и примене новог начина - тонског и оптичког снимања главног претреса, који је предвиђен ЗКП-ом, његово искуство с тим у вези веома позитивно и да подржава примену тог система.



– Сматрам, према комплексности и обимности уопште предмета у којима смо поступали, да нас је тај начин прилично убрзао у самом раду и да нам је олакшао рад – каже Вучинић. – Чињеница је да су неки сведоци или други учесници који су били саслушавани, испитивани по неколико дана, и заиста би било незамисливо да смо исто толико времена проводили на онај традиционални начин вођења записника, диктирање у сажетој варијанти онога што су говорили учесници, и на евентуалне расправе у судници, да ли је нешто верно унето или не.



По новом систему, како објашњава Вучинић, записничар који је присутан на суђењу, само укратко бележи главни претрес, а постоје и транскрипти тонског записа. У сваком случају, странка има право када добије транскрипте и изврши увид да приговори или да предложи да се нешто измени и суд то прихвата. Најчешће се ради о неким очигледним пермутацијама у бројевима, у именима и сличним непрецизностима, што се увек може поправити.

– Мислим да је то неупоредиво боља техника - наглашава Вучинић.

- Уосталом, један од аргумената у прилог овоме је и то да су многе земље које су напредне у правном смислу и везано за ефикасност и рада суда и уопште правосуђа, прешле са старог на нови начин вођења, или регистровања онога шта се дешава на главном претресу, па се нико од њих није вратио на стари систем. Ето и то је заиста аргумент у овом смислу, а не верујем да те земље баш не воде рачуна и о економском моменту. Обимне транскрипте који се добијају није проблем савладати уколико судија и његов сарадник раде ревносно, а не кампањски, и ажурно из транскрипта извуку оно што је заиста суштина. Такође, не мора се ићи на штампање свега тога, јер судија има примерак, а странке могу добити у електронској форми, што им олакшава, а и економичније је.

Проблем са променом неког старог модела који се примењује у пракси, увек је што се новитети тешко прихватају, извесни отпор: како ћу ја то, да ли ћу ја то моћи да савладам.



– Мислим да је то заправо и највећи противник увођењу ових новитета и олакшању поступка – оцењује Вучинић.

Код класичног вођења записника, судија прво мора да чује шта ће рећи процесни учесници, а затим сажете исказе пренети диктирањем на записник. Зависи од способности, искуства и перцепције судије како ће те исказе препричати и прилагодити, у којој мери прецизно унети, а опет, на крају, та прецизност не може никада бити као када се тонски снима. Често се догоди, напомиње Вучинић, да оно што неко од учесника изговори, звучи сасвим другачије када то судија у приповедачком облику преноси за записник и њима се чини да се нешто сасвим друго диктира у односу на оно што су они говорили, па око тога крене расправа. По Вучинићу, то је потпуно непотребно трошење времена и енергије.



– На основу искуства које сам имао девет година у примени новог система, заиста сам апсолутно његов поборник. Заиста сматрам да је ово бољи начин и да га треба подржати. Никада се - категоричан је Вучинић - не бих вратио на онај стари начин.

Тонско снимање са траскриптовањем као технолошку иновацију новог вођења записника, за бившег судију Крсту Бобота, сада адвоката, представља помак унапред у нашој судској пракси, који је донело Посебно одељење Вишег суда. Предност таквог вођења записника је, по Боботовим речима, у томе што се апсолутно све изговорено у судници снима и што никад нема проблема око уношења онога што је речено у записник.



- Једноставно, ту се, да тако кажем, смањује ингеренција председника већа који по закону, када води записник, диктирањем уноси битну садржину, а може некад, на захтев странке, да се нешто и дословце унесе, питање, одговор. То је, иначе, ствар руковођења поступком и често може да буде предмет спорења око уношења у записник и око сачињавања самог записника, поготово ако, да кажемо, није добронамерно или није довољно стручно. Код концепта тонског снимања тока главног претреса ти проблеми су апсолутно избегнути, што је важно, свакако, и због економичности и скраћивања трајања поступка. Бобот скреће пажњу да би требало побољшати и учинити ефикаснијим садашњи законом предвиђени начин извођења радње читања писаних доказа, као и још нека решења у новом ЗКП-у, која се у пракси нису показала као добра. Такође,у вези новог система, у пракси је уочио проблем са обимношћу транскрипата који првенствено имају адвокати када уђу у предмет касније, а не одмах на почетку.



Ипак, по ставу дела струке, која подржава нови систем, добре стране и предности односе превагу над лошим, јер како каже адвокат Небојша Милосављевић, тонско снимање главног претреса је начин да судски поступак буде и ефикаснији апсолутно аутентичан и истинит . Међу манама традиционалног записника, Милосављевић, рецимо, највише истиче да оно што се не нађе у записнику, практично није ни било на суђењу, па се у том смислу не могу искључити ни непријатни изазови.



-Поступајући током каријере у предметима у којима је класично вођен записник био сам судионик и ситуација да су се догађале злоупотребе од стране појединих судија и то код неких својевремено познатих случајева, где је касније на Врховном суду утврђено да записник није аутентичан, да бранилац поседује изворни записник који је одмах фотокопирао, док је записник у списима предмета био сасвим другачији. Упознат сам да је због тога једна тадашња судија била суспендована -прича Милосављевић.



Модернизацију кривичног поступка и у погледу вођења записника, Милосављевић види као неминовност и потребу времена.

– Наши судови, међутим, још нису спремни из разноразних разлога да се са тим суоче, а само један од њих је тај што су техничка средства за снимање вероватно скупа па судови немају новца да буду опремљени на такав начин – сматра Милосављевић.

По другој групи мишљења, традицонално вођење записника својим добрим странама у потпуности засењују нови модел снимања претреса који се по њима, показао као скуп и расплинут. Насупрот томе, класичан записник је свему примеренији, као и потребама учесника у поступку. Бивши судија кривичар Никола Николић, сада адвокат, приклоњен је заговорницима останка старог модела.



– Када је судија, односно тужилац у фази истраге, стручан и искусан, поступак иде брзо, а у записник се уноси оно што је суштински и странке углавном немају примедби.

У случају тонског снимања и сачињавања транскрипата, по мишљењу Николића, изискују се знатна материјална улагања у техничку опрему и на персонал за прекуцавање, а искази на суду су непотребно преопширни чиме се оптерећује предмет.



– То се, уосталом, показало код истражних поступака Тужилаштва за организовани криминал и суђења пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду. Зато нам поступци и трају више година. Парадокс је да су тамо изузетно стручне и способне судије, али присутно је оно „све иде у рок службе“, па се окривљени и сведоци расплину колико им је драго и то су тоне и тоне материјала потпуно непотребног, што последично доноси дуготрајан поступак. Моје мишљење је, резимира Николић, да је диктирање од стране председника већа боље организовани приступ судовању у случају када имамо искусне и квалитетне судије, а све је опет то питање какво нам је стање у држави.



Николић каже да се врло ретко дешава да неки судија покуша да унесе у записник нешто што не одговара ономе што је сведок или окривљени исказао, као и да му никад ниједан судија није одбио, да ако се нешто погрешно унесе то одмах у записнику исправи.



Јаска Јаковљевић

модернизација вођења судског записника потреба је времена

Први тонски записи суђења



Прво тонско снимање суђења код нас, у новијој историји од почетка 21. века, забележено је 16. септембра 2003. године, када је у тек реконструисаној и модерно опремљеној судници у београдској Палати правде, почело суђење припадницима такозване Макине групе, оптуженима за убиство полицијског генерала Бошка Бухе. 

Још пре 70 година у нашем суду су практично сачињени први транскрипти главног претреса, јер је стенографски бележено читаво суђење генералу Дражи Михаиловићу, одржано током осам дана од 11. до 23. јуна 1946. године, а стручњаци који су се бавили случајем Михаиловића, у јавности су износили тврдње да је суђење снимано и тонски и да у државним архивима вероватно постоји и целовит тонски запис.