Банкротирао па хтео да убије све троје

окривљеном за прошлогодишњи покушај тешког убиства своје осамнаестогодишње ћерке док је спавала и своје супруге, у изнајмљеној гарсоњери на Булевару ослобођења у Новом Саду.

Оптужени је јуче изјавио да је имао намеру да убије ћерку, супругу и себе јер је банкротирао. Наводно, цигла као средство извршења злочина му се појавила у мислима док се враћао из породичне шетње, вече пре догађаја, који се догодио 3. септембра ујутро у шест сати.

– Очигледно сам овде у судници јер немам посла – изјавио је јуче пред великим већем, којем председава судија Раде Калајџија, оптужени Лешник. – Нико није хтео ни да прича о запослењу са мном кад би сазнао колико имам година, иако сам завршио Математичку гимназију. Продао сам стан 2007. године, отворио па затворио бутик, изашао из изнајмљеног стана јер сам морао због пара, а у последњи час пред селидбу увидео сам да ми је нестало 1.500 евра које сам чувао као штек за црне дане. Ушао сам на крају у гарсоњењеру, где се то десило, за коју сам имао пара за три дана јер ми пропао план да идемо у Панчево где сам видео решење за свој и женин посао. За наш даљи живот више ништа нисам имао, остало ми је 1.000 динара пред последњу селидбу.

Окривљени је даље навео да је ћерку и супругу волео више него себе. Казао је да је знао да мора да нађе решење, а да га је разум подсећао на то да нема другог излаза и да више нема новца.

– Све у мени се бунило. Кратко сам заспао око три ујутро, пробудио сам се у страху, схватио сам да сам у тој изнајмљеној гарсоњери коју морамо за који сат да напустимо, доживео сам потпуни напад панике, помислио сам да је дошао тај тренутак. Помрачила ми се свест. Морао сам одмах, баш тад да их убијем. Мислио сам да ће ми срце изаћи на грло, јако је лупало. У глави ми је тутањало, имао сам осећај да ће експлодирати, зграбио сам циглу и замахнуо према ћеркиној глави – говорио је Лешник кроз сузе. – Вече пре пре кобног догађаја, за последње паре које сам добио распродајом у бесцење неке преостале гардеробе из бутика, отишао сам да играм инстант „греб-греб” лутрију и, наравно, нисам ништа добио. Почео сам да јурим кроз град као мува без главе. Око 21 сат жена ме је звала да шетамо, као што то уобичајено радимо. Отишли смо до наше старе пекаре, у коју смо често свраћали породично. Шетао сам као хипнотисан, очигледно, изгубио сам компас. Купили смо лепињу, дао сам за њу последњих 50 динара. У том тренутку осетио сам присуство смрти.

Наступио је тајац, неразговетне речи, плач па  брисање суза. Све то у више наврата.

– Помислио сам да имамо последњи оброк. У пекари сам схватио да је пресуда пала, и да морам смислити како то да изведем. Кад смо се враћали до изнајмељене гарсоњере, угледао сам циглу, схватио сам да је она једино средство којим могу извршити убиство. Кад су њих две отишле у купатило да перу косу, ја сам сишао по циглу и сакрио је испод судопере. Њих две су легле око поноћи да спавају, брзо су заспале. Ујутро је требало да напустимо станчић – описивао је уз паузе окривљени. – Од страха сам имао јаку главобољу, повраћао сам два пута и ишао у ве-це. Убеђивао сам себе да се смирим и да ћу наћи решење. Ипак, зграбио сам циглу, замахнуо према ћеркиној глави, међутим, у последењем тренутку, нисам могао да одолим а да је не погледам последњи пут живу. Спавала је спокојно као детенце, скренуо сам замах у последњи час, она је нагло села и ставила руке изнад главе, махала је њима баранећи се. Ћерка И. Л. и супруга окривљеног М. Л. јуче су изјавиле да се не придружују кривичном гоњењу, да не траже никакву одштету и сугерисале председнику већа да не буде строг у казни јер су, по њиховим речима, с до спорног догађаја окривљеним биле у складној заједници.

Наставак суђења заказан је за 29. март, кад се очекује саслушање судских вештака.

М. Вујачић