Златне капљице аутохтоних сорти

које су прокрчиле и још крче винске путеве на домаћем, па и иностраном тржишту. Управо мале винарије на фестивалима, попут петих “Кањишких дана вина” у Кањижи или сусрета винара у Хоргошу, уприличених овог викенда, доприносе да се развија винска култура и ужитак у капљицама из домаћих подрума, при чему су им главни адути вина аутохтоних сорти, али не беже ни од популарних.

Мале винарије и подруми на потесима Суботичко-хоргошке пешчаре и Телечке висоравни намећу се као незаобилазне на мапи винских путева Србије, јер попут Винарије “Бриндза” у Бачкој Тополи, која је успела да се укључи у туристичку понуду. Породица Бриндза је позната по фабрици бицикла “Цаприоло”, а идеја о производњи вина је почела као хоби за осниваче, међутим, за кратко време израсла је у посебну фирму, која је повезала вински подрум и угоститељство са винским и ловним туризмом.

- Пети пут смо на “Кањишким данима вина”, учествујемо и на другим фестивалима у Сенти, Суботици, управо да би смо давали свој допринос ширењу винске културе, да људе у непосредним контактима упознамо са квалитетним винима. Ми смо мала породична винарија која је први род убрала 2011. године из винограда на 11 хектара, а лане смо додали још два хектара засада тако да сада имамо винограде на 13 хектара и новембру ћемо засадити још хектар. Може се рећи да смо још увек мала винарија и увек гледамо да снабдевамо Бачку Тополу и околину, за сада немамо неке планове на ширем тржишту, јер све продајемо у кругу од стотину километара од Суботице до Новог Сада, снабдевајући ресторане и винотеке, а доста се потроши на лицу места – каже Конрад Кеченовић из Винарије “Бриндза”.   



Засади винограда налазе се на Телечкој висоравни, између насеља Криваја и Горња Рогатица 15 километара од подрума крај Бачке Тополе, где је ресторан “Цаприоло” у коме може да се угости 150 гостију, ту су и собе за удобан смештај 30 гостију, а у непосредној близини је и ловачки дом. Све је више љубитеља добре капљице, туриста, који воле да обиђу винограде и подруме, да вина дегустирају тамо где настају.



- Све то може и мора да иде заједно – додаје Кеченовић. – Ми мали винари једни другима нисмо нека конкуренција, дружимо се и сарађујемо, мада здрава конкуренција на пробирљивом тржишту не шкоди. Свако ко се потруди, има простора на тржишту. Мада, како ширимо винограде са 13 хектара више и нисмо тако мали, јер је то у зависности од године око 85.000 литара вина. У односу на велике винарије наша предност је да ми пијемо ово вино које производимо, зна се шта се пије и желимо тако и да наставимо, неопходно је доста времена да се ово искристализује и развије. За традицију вина и једне винарије, пет година је мало, али идемо полако, никуд не журимо.



Подрум “Балинт” Акоша Балинта у Хоргошу заснован је на породичном газдинству које има нешто више седам хектара винограда и воћњака, засада кајсије и дуње. Засади су подизани од 2000. године и постепено се шире, а домаћин Акош вели да је уз ширење производње важно и да уче и стичу драгоцена искуства.



- Малим винарима јако је тешко да се сналазе на тржишту пошто они који доносе законе не воде рачуна о специфичностима малих винара. Тешко нам је да се уклопимо у пословни амбијент великих винарија, који имају далеко већу производњу и промет на тржишту, тако да са њима јако тешко можемо да се такмичимо. Међутим, тржиште се ипак може наћи. Они који воле вина из наших малих подрума увек нас нађу, јер вина из малих серија имају своје специфичности и чари, тако да се уз њих може лепо уживати – указује Балинт.



Управо на великом међународном такмичењу које је приредио Вински ред “Светог Орбана” из Хоргоша, два вина из Подрума “Балинт” су се позлатила. Златне медаље освојили су “шардоне” и “розе”, а сребрне медаље је добио за “кевидинку” и још један “розе”.

- Из прошле бербе “розе” од франковке нам је јако добро успео, “шардоне” такође, а имамо мирисно бело “черсеги фисереш” што је специфично вино, јер ко воли мирисно вино то је баш за такве винопије, али наш бренд је и капљица аутохтоне сорте “кевидинка” по коме се наш подрум познаје – прича Балинт.



- Поред наступа на фестивалима, наша вина су присутна у гостионицама, током ове године крећемо и са пласманом у продавницама, али највише вина продајемо од куће из подрума. Производња нашег подрума је око стотину хектолитара, од грожђа из нашег винограда, али планирамо да се и даље ширимо. Трудимо се да нешто урадимо уз помоћ субвенција. Овог пролећа смо добили средства Фондације “Просперитати” за стандардизацију производње, а надамо се и подстицајима за механизацију и друга улагања. Подстицајна средства за развијање виноградарства и винских подрума има из државних фондова, само што је ту проблем да прво мораш уложити сав новац да би остварио повраћај од 40 одсто средстава, а пошто су у питању велика средства није их лако унапред обезбедити.



Винарију “Нађ-Сагмеистер” из Кањиже ортачки су основали светски познати редитељ, кореограф и плесач модерног театра Јожеф Нађ и Ерне Сагмеистер, па она формално функционише од 2011. године, а неформално кренуло се пре осам година. Ова винарија располаже са 5,5 хектара винограда у Фрушкогорском виногорју у потесима Камен, Ђевуш и Орљак у атарима Ирига и Нерадина, где узгајају “кадарку”, “пино ноар”, “липолист”, “сремску зеленку” и “фурминт”. Ерне Сагмеистер објашњава да је управо захваљујући њима узгајање сорте “фурминт” враћено на Фрушку гору, одакле и потиче.



- Мада су нам виногради на Фуршкој гори на првом месту, у срцу су нам вина од аутохтоних сорти “кадарка”, “езерјо” и “кевидинка”, које су најзаступљеније у виногорју Суботичко-хоргошке пешчаре. Није нам лако, управо због чињенице да се бавимо аутохтоним винским спортама овог поднебља и имамо мале количине од тих сорти, а трошкови анализе вина су исти за наше мале серије, колико стају и за велике количине које производе велике винарије. У односу на велике винарије нисмо у могућности да велика средства трошимо за маркетинг, него нам је најважнија усмена реклама “од уста до уста” – предочава Ерне Сагмеистер.



Сагмеистер вели да се ослањају на винограде које имају на историјским потесима у општини Ириг, на три локације где испод сваке старе куће постоје огромни подруми.

- Имали смо мањи виноград и у виногорју Суботичко-хоргошке пешчаре, али смо тај засад продали породици Маурер, јер смо мала винарија, а виногради без обзира на величину захтевају исту логистику, што нисмо могли да пратимо. Оно чиме располажемо на Фрушкој гори није мало, а није ни пуно јер не прерађујемо грожђе из откупа, него једино из наше производње, изузев “кевидинке” из виногорја Суботичко-хоргошке пешчаре. У нашим виноградима се не употребљавају хербицидима, него се копају, јер смо присталице такозване интегралне заштите, а у производњи вина не служимо се селекционисаним квасцима, ензимима и специјалним додацима. Избегавамо индустријске начине производње, тако да наша вина дозревају претежно у храстовим бурадима – наглашава Сагмеистер.



Управо је такав приступ адут Винарије “Нађ-Сагмеистер” у пласману, па се њихово вино може наћи у ресторанима у Београду и Будимпешти.

- Полако освајамо тржиште, има интересовања из Немачке, Италије и Француске, јер људи све више желе квалитетна вина из малих винарија – вели Сагмеистер. - Нисам сигуран да велике винарије имају јефтинију производњу, али су тамо улагања већа, имају пуно боље машине и опремљеније подруме, што носи и веће издатке, а у односу на мале винарије имају другачији начин маркетинга и пласмана.



Нисмо конкуренти једни другима пошто ми нисмо у могућности да произведемо велике количине и тиме им сметамо, него велике винарије понекад могу нама сметати јер најчешће производе такозвана технолошка вина, да буде све перфектно и из сваке бербе иста роба. Од нас вино купује највећи дистрибутер из Мађарске, тако да се “кадарка” из нашег подрума из 2013. служи у једном будимпештанском ресторану са “Мишлен” звездицом. Наша“кадарка” са Фрушке горе најквалитетнија је последњих година на тржишту и побрала је признања на светским такмичењима, тако да смо презадовољни и ми и они који је пију у Будимпешти. 

Милорад Митровић

Засад подигнут још 1880.

Винарија “Маурер” из Хајдукова поноси се најстаријим засадом аутохтоне “кадарке” у Србији, подигнутим још 1880. године, а негује и чокоте других аутохтоних сорти овог поднебља. Карактеристично је да је у својој винарији Оскар Маурер спојио плодове винограда из два виногорја, пошто на потесу Суботичко-хоргошке пешчаре у Хајдукову има пет хектара винограда, док је други виноград од 10 хектара у Сремским Карловцима. По речима Оскара Маурера, винара који се поноси засадима аутохтоних сорти и винима добијеним на природан начин, кључ је у вери у традицију и дух који божанска капљица поседује