Здраву храну држава ђацима да обезбеди за ужину

агротехнику ни близу колико би требало, што нам је земља незагађена, што су нам поседи мали, ако ништа, добри су предуслови за развој органске производње у Србији. Кад бисмо повећали „органске“ површине и здравље брали с више хектара, по простој економској логици,ти би производи били и приступачнији нашим yеповима, а с обзиром на захтеве европских потрошача, била би нам широм отворена и врата тог тржишта. Приде, таква храна могла би бити и додатан квалитет нашој туристичкој понуди, развоју руралних средина, оживљавању села... Могла би, али како то код нас готово по правилу бива – није.

Тачно је да се површине под органском производњом повећавају из године у годину па смо тако по званичној статистици лане стигли до безмало 9.500 „здравих“ хектара, али далеко је то од оног што можемо. На питање зашто не користимо то што нам је природа подарила а празни yепови окренули у још већу корист, најчешћи одговор, вероватно и најтачнији, јесте да држава нема довољно слуха. Али, много тога је и на нама самима, грађанима, потрошачима и родитељима, који, показује нам туђе искуство, не воде довољно рачуна о квалитету хране и начину исхране.

– После захтевног процеса производње, пољопривредник дође до тога да органски производ нема коме да прода – наводи у разговору за „Дневник“ оснивач и и власник „Слован прогреса“ и „Здраво органика“ из Селенче, пионир у преради органских производа у Србији Ђуро Боцка. – А зато смо одговорни ми, потрошачи, јер, наравно не умањујући чињеницу да је просечан купац лимитиран слабом куповном моћи, не размишљамо о томе шта нам је на терпезама и шта нам деца једу у школама. Ево, тестирајте двадесеторо ученика и понудите им неки газирани напитак и органски сок, сигурно ће их се две трећине определити за газирано. То је, великим делом, пропуст родитеља и васпитача јер деца одмалена треба да знају како да се хране. Тој негативној слици доприноси и недовољна информисаност јер се у медијима и на јавним местима недовољно говори о тој теми. О државним подстицајима, који су добрано мањи од европских, да не говоримо. Елем, на страну субвенције, држава би требало да обезбеди да се у школе за ужину уведе органски сок или неки други органски производ. Није то неизводљиво, поготово у Војводини, и има много таквих примера у Европи, али о томе нико не размишља.

Управо жеља да живи здраво и да се он и његова породица хране здраво определила је нашег саговорника за ту врсту производње. Пре 13 година, већ етаблиран у пословном свету, упустио се и у „органске воде“. Када се пружила прилика да се у његовој, до тада само грађевинској фирми, отворе други послови, одлучио је да то буде органска производња.

Данас се у Селенчи, српској престоници органске производње, само у склопу Центра за органску производњу ЦОПС, та храна производи на десет хектара у фарм-инкубатору. ЦОПС, иначе, окупља више од 200 чланица, кроз његове едукације прошло је више од 600 људи, а подршку свима који имају развојне, истраживачке и иновативне планове дају еминентни стручњаци из наше и других земаља.

С. Глушчевић