Заштићени станари стижу до свог стана

као закупци станова у приватној својини на неодређено време, као и оних који деценијама живе у становима који су задужбине и фондације.

Крајем прошле године усвојен је Закон о пријављивању и евидентирању закупаца станова на неодређено време, по којем регистар тих закупаца постаје обавеза локалних самоуправа. Да би сачинило евиденцију закупаца на неодређено време у становима у својини грађана, задужбина и фондација, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструкуре прикупило је податке о броју станова у својини грађана и задужбинама у којима станују на неодређено време кроз анкетирање општина.

По достављеним подацима, у Србији има 3.508 станова у својини грађана и задужбинама у којима станују закупци на неодређено време, али пошто нису све општине доставиле податке, процењује се да ипак држава мора да врати 5.000 станова, односно да реши стамбено питање за грађане који живе у том броју стамбених јединица.



По објашњењу које је „Дневник” добио из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, одредбе новог закона о становању односе се искључиво на закупце на неодређено време који су тај статус стекли на основу стеченог статуса станарског права у становима грађана или задужбина у складу с претходним стамбеним законима. Повећава се обавеза и одговорност закупаца у односу на стан који користе, али повећавају се и права власника да могу да контролишу коришћење својих станова.

Важно је истаћи да садашњи закупац стана на неодређено време у својини грађана, задужбина и фондација и после ступања на снагу новог закона о становању наставља да га користи у закуп на неодређено време. Међутим, за коришћење стана у закуп он ће морати власнику стана да плаћа месечну закупнину која се обрачунава множењем вредности стана на који се плаћа порез на имовину – пореска основица за текућу годину – коефицијентом 0,00175 коју обрачунава надлежни орган општине. Уколико не плати месечни закуп стана два пута у било којем периоду закупа, сматраће се да је уговор раскинут.



Најкасније у року од годину од дана ступања на снагу новог закона о становању, општина на чијој територији се налази стан у својини грађана, задужбина и фондација, има обавезу да донесе програм за обезбеђивање станова у јавној својини за пресељење закупца на неодређено време. Тај стан по структури мора да одговара броју чланова домаћинства закупаца на неодређено време.

Највећа површина стана за пресељење треба да износи 30 квадратних метара за једночлано домаћинство, односно још по 15 квадрата за сваког додатног члана. Закупац може прихватити и мањи стан, али и већи уколико му то одговара, с тим што у случају откупа стана разлику у површини између тог и одговарајућег стана отплаћује по тржишним условима.



Општине на чијој територији су станови из којих се обавља пресељење имају рок од десет година да обезбеде одговарајући стан за пресељење закупцу на неодређено време у својини грађана, и то од тренутку када захтев за пресељење поднесе власник. Општине су такође у обавези да најкасније до 21. децембра 2021. године обезбеде стан за пресељење носиоцу станарског права, односно закупцу стана на неодређено време на стану који се налази у задужбини, односно фондацији која је обновила рад.



Право првенства за обезбеђивање стана за пресељење има закупац на неодређено време старији од 60 година, док право на обезбеђивње стана од општине, у случају смрти закупца на неодређено време, имају и чланови његовог породичног домаћинства под условом да су то својство стекли до 29. јула 1973. године.



Новац за изградњу станова за пресељење обезбеђује се пола из буyета Србије, а друга половина из општине на чијој територији је стан из којег се обавља пресељење. Општине су дужне да неопредељене станове у свом власништву усмере за решавање стамбених потреба лица заинтересованих за пресељење. Уколико општина не обезбеди стан за пресељење у року од десет година, у обавези је да закупцу на неодређено време исплати новчану накнаду у вредности одговарајућег стана.



Битно је нагласити да ти станови никада нису мењали власника, односно да нису били национализовани по Закону о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. године па се тај законски предлог не односи на станове који се враћају у својину претходних власника, пошто су та права већ уређена Законом о реституцији. Ако у поступку реституције неки власник докаже да је стан који је у међувремену већ приватизован, у ствари његов, има право на обештећење по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.



Љ. Малешевић

 

Стечено право се не одузима



У одговору Министарства грађевинарства „Дневнику” објашњава се да се новим правилима приступа решавању проблема који датира из 1945–1946. године на начин да се закупцима који су стекли право на закуп на неодређено време у становима грађана, задужбина и фондација, понуди други одговарајући стан за пресељење. Такво решење се предлаже због тога што се тим лицима не може одузети већ стечено право, као и зато да се они у праву изједначе с осталим закупцима на неодређено време станова у јавној својини који су имали право на откуп тих станова. С друге стране, једнако је важно власницима станова вратити њихову имовину јер им је готово 70 година ускраћивано право потпуног располагања станом.