За четврт века 600.000 запослених мање

некадашњи индустријски центри данас имају празне индустријске зоне, а број радника запослених у српској индустрији вишеструко је смањен. Према подацима економисте Љубодрага Савића, 1990 године у индустрији Србије  је радило 1,1 милион људи. Четврт века касније, односно данас, српске фабрике запошљавају 430.000 радника. Колико је то смањење најбоље показује чињеница да је толико радника колико данас има укупуно у српским фабрика радило у осам индустријских центара у Србији.

- Толико радника је 1990 године радило у осам великих индустријских центара: Београд, Крагујевац, Врање, Суботица, Пирот, Нови Сад и Крушевац. Крајем 2011. године у тих осам градова радило је свега 46.000. Ова чињеница најбоље потврђује став да је српска индустрија у највећој мери уништена у процесу српске транзиције, нарочито сповођењем катастрофално лошег модела приватизације – сматра професор Савић.

Мало је примера добре приватизације у протеклих четврт века, а оне које су успешно приватизоване новог газду добиле су првих година процеса приватизације и то продајом тендера. Међу гигантима који су успешно приватизовани, а и данас раде, запошљавају и имају пристојне плате за много мање радника него раније, су цементаре, пиваре, фабрике дувана, баљаоница бакра и алуминијума у Севојну. Скоро све остале српске фабрике данас или више не постоје или се налазе међу оних 17 чија судбина треба да се реши до краја овог месеца, када им се скида заштита од поверилаца. Професор Савић не верује да ће неке од њих преживети односно прогнозира да ће мањи део њих отићи у стечај који ће тешко поднети.

Да су изгледи да нека од тих 17 стратешки важна предузећа оду у стечај, а након тога доживе и катанац, реални указује и податак да је за само последњих годину дана исту судбину доживело неколико великих гиганата попут “ Првог маја” Пирот, ИМТ, “Желвоз”, БИП, Фабрика вагона, “ Вршачки виногради”, “14.октобар”, “ Будимка”,” Путеви “ из Сремске Митровице, “ Прва искра” из Барича, шест делова “ Прве петолетке”...

- Имајући у виду начињ на који је спровођена српска транзиција и нарочито приватизација, није никакво чудо што је већина великих индустријских предузећа доживела пропаст. Неспорно је да је поновна индустрализација Србије заиста потребна, али то није могуће учинити у кратком року и без огромног свежег капитала. Индустријализација је много сложенији, захтевнији и ризичнији посао – оценио је Савић.

Колико је Србије потребна индустрализација указују и подаци да је учешће индустрије у стварању друштвеног производа 1988.године износило 44,8 одсто, а да је пре три године, 2013. , оно било свега 20,9 одсто. Професор Савић укзаује да је у БДП-у Чешке пре четири године учешће индустрије износило 39,6 одсто додајући да је за разлику од нас та држава умела да привлачи страни капитал, сачува и унапреди развој индустрије.

Љ. Малешевић

Када би се могли вратити

Данас је у Србији учешће индустрије у БДП више него дупло мање у 1988.години, али је зато број запослених у јавном сектору надмашио раднике у индустријској производњи. Тако данас у индустрији ради 430.000, а пола милиона запослених има у јавном сектору. Службеника у државној управи има 160.000, у образовању ради скоро 133.000 и још је око 164.000 упослених у здравству и социјали. Без јавних предузећа, за државу ради око пола милиона људи.