Вучковић: Одлагање болних резова скупо кошта

значај буџетских побољшања, указао је ФШ у оцени фискалних кретања и структурних реформи у 2016. години, веома је опасно то што се у делу шире, па и стручне јавности, ствара мишљење да су снажним смањењем фискалног дефицита решени сви хронични проблеми домаћих јавних финансија. Напротив, занемаривањем реформи јавног сектора, пре свега јавних и државних предузећа, Србији прете исти ризици који су је и довели до незавидне фискалне позиције, а могли би да пониште и ове, неспорно добре резултате.

Члан Фискалног савета Србије Владимир Вучковић у интервју за “Дневник” објашњава да су буџуетски резултати у овој години заиста веома добри, али да не можемо бити задовољни реформским делом рада Владе.

-  Изостале су промене у раду највећег броја државних и јавних предузећа, нема реформи важних сектора, као што су здравство и образовање, изостала је и рационализација, односно циљано смањивање броја запослених у секторима у којима постоје очигледни вишкови. Последица тога је да ћемо и у 2017. години имати прилично високе субвенције за државна предузећа и велике расходе за зараде у јавном сектору. Све то оптерећује приватни сектор и удаљава Србију од жељеног исхода – јефтине и ефикасне државе у којој приватни сектор има много већу улогу него што је то данас случај.

* Има ли Србија право да наредне године не спроведе рационализацију јавног сектора и не заврши причу о јавним предузећима, а поготово онима који праве губитке?

- Свако одлагање кошта. Уместо да се новац сачува за продуктивне и корисније сврхе, као што су јавне инвестиције, улагање у здравство, образовање, културу, па и растерећење привреде и грађана непотребних намета, буџет мора да предвиди средства за покривање лоших резултата доказаних губиташа. То је матрица из које морамо што пре да изађемо. Не би било добро да неке евентуалне поремећаје у светској привреди дочекамо с нереформисаним јавним сектором. Тада бисмо се врло брзо вратили на путању високог дефицита и растућег јавног дуга, а грађани би на својим леђима морали да осете нека нова фискална прилагођавања, односно штедњу.

* Неке ваше колеге економисти упозоравају да би знатније повећање плата и пензија наредне године, као и смањење пореза и доприноса, могле довести до раста јавног дуга и продужене рецесије. Да ли таква опасност заиста постоји?

- Ризик постоји. Без обзира на идеолошко или политичко опредељење, рачунице су прилично једноставне. Ако повећамо највеће расходе буџета, као што су плате и пензије, а на другој страни умањимо приходе, кроз смањење пореза, онда бисмо поново ишли ка дефициту од пет и више процената, што је, извесно, неодрживо. Због тога је важно да се подсетимо да је јавни дуг изузетно висок и да фискална консолидација није завршена. Потребан је опрез и одговорно понашање како би се добро стање у буџету даље поправљало и како би јавни дуг опао на прихватљив ниво.

* Током године истицали сте да плате у јавном сектору и пензије не треба повећавати ни прошле ни ове године, а повећања је било већ од децембру годне из нас. Има ли оправдања повећању плата и пензија с једне стране, а с друге колики то ризик носи?

- Влада бира шта жели да уради у ситуацији бољих резултата од очекиваних. Очигледно је да је сада изабрано да се вишак усмери ка платама у јавном сектору и пензијама. Економски посматрамо, то није најбоље решење. У односу на нашу снагу привреде и економски производ (БДП), ми већ имамо превелике масе зарада и пензија. С друге стране, држава недовољно инвестира и недовољно се стара о здравству, школству, па и о приватном сектору. Зато би било боље да се убудуће евентуални фискални простор искористи за размишљање о растерећењу привреде и грађана, а не о пресипању уштеда у јавни сектор.

Љ. Малешевић

ММФ важно сидро

- ММФ се показао као важно сидро за економску политику. Ова година је последња година текућег аранжмана и било би добро да се поставе основе за нови. То нас ништа не кошта, пошто не повлачимо кредите од ММФ-а, а представља знак стабилне и одговорне економске политике. Важна лекција, коју смо научили у претходне две године, јесте да је макроекономска стабилност предуслов привредног раста и бољег животног стандарда. Пошто то сами често заборављамо, није лоше имати ММФ као гаранцију да се неће прибегавати популистичким и краткорочним решењима.