Вреде ли државне некретнине 350 милијарди динара

 локалне самоуправе и јавна предузећа пријаве имовину у својини државе истекао је 6. октобра, а велики број државних органа није подено захтеве за упис права својине у јавној евиденцији непокретности и правима на њима и тиме нису остварили право на упис својине. Због тога је Влада Србије на последњој седници усвојила Предлог закона о изменама и допунама Закона о јавној својини по којем се рок за пријаву државне имовине продужава до 31. децембра 2017. године.

Зашто је важно да се коначно сведу рачуни показују подаци из процена. Наиме, прошле године непотпуна евиденција државне имовине показивала је да држава располаже имовином вредном 72 милијарде динара у парцелама, грађевинском, шумском и пољопривредном земљишту. Све непокретности које држава поседује на својој територији прошле године процењиване су на 350 милијарди динара и имају површину од 12.202 хектара, 64 ара и 85 квадратних метара. На основу прошлогодишњих података, укупан број некретнина био је 45.160 када је реч о зградама, становима и пословном простору. Ту спада и имовина јавних предузећа чији је оснивач Србија.



Ваља подсетити на то да је Скупштина Србије пре две године, 3. октобра 2014. године, већ продужила рок за упис јавне својине две године јер ни тада покрајина, општине и јавна предузећа нису испоштовале трогодишњи рок. Разлог за продужење рока био је исти као и садашњи, односно чињеница да обвезници уписа непокретности у регистар који води Дирекција за имовину Србије нису урадили оно што им је било обавеза.



Мали број градова и општина предузео је неопходне активности да би успоставио поуздане базе података о грађевинском земљишту и непокретностима којима располаже и регистровао их у јавним књигама, односно Катастру. Општине чак ни не располажу систематизованим подацима о физичком обиму имовине на којој имају право коришћења – број парцела, њихове локације, број и врсту објеката, нити о правном основу њиховог стицања, што представља први и основни корак да би се започео процес реформе система управљања јавном својином на нивоу локалне самоуправе.



Закон о јавној својини донет је због тога да би Србија након више од седам деценија најзад знала којом имовином располаже и да би се сачинио регистар државне имовине. Путеви, мостови, пруге, шуме, извори лековите воде, њиве, пашњаци, станови, споменици, уметничка дела, тргови, паркови, зграде, локали, школе, факултети само су део имовине у државном власништву које је требало пописати.



Претпостављало се да је попис државне имовине Сизифов посао јер непостојање јединствене евиденције није било нимало случајно. Једноставно, држава није могла веровати да је без нечега остала или да јој је то неправедно одузето када није ни имала потврду да је то било њено. Управо због тога претходних година је много државне имовине једноставно „испарило” и чак ни данас се не помиње као њена и она на њу нема права. Велики проблем представља и чињеница да државном имовином већином располажу локалне самоуправе и јавна предузећа, а колика је она заиста, то нико не зна. Због тога држава не може имовином да располаже на прави начин, а то је и узрок због чега  великидео имовине не служи функционисању државе.



Љ. Малешевић

 

Не зна се шта је српско ни у иностранству



Евиденцију непокретности које Србија има у иностранству води Министарство спољних послова, а највише некретнина имамо у бившим југословенским републикама. Хрватска је углавном распродала имовину Србије, а њен велики део чине одмаралишта на Јадрану, за која Србија може да се бори пред судовима у Хрватској или у Стразбуру.