Војводина руже за цео свет има

како се то ради на огледним њивама  у Темерину, Малом Иђошу, Сенти и Остојићеву, вероватно бисмо се попели и више на глобалној лествици. Није шала: на глобално тржиште је лане, кажу статистичари, отишло 994 тоне ружа вредних 1,9 милион евра, а од тога је с бачких њива извозно орјентисана фирма  Леја НС уз стручну помоћ компаније Пхено Гено Росе, заједно с кооперантима, убрала и извезла око 400.000 садница.

Да смо у овој грани пољопривреде добри и да имамо изузетан потенцијал: богомдану климу, земљиште и много сунчаних дана - како то неретко бива, боље су видели странци него ми. Док Србија за хортикултуру не хаје и не даје много, боље рећи ништа, наш квалитет су уочили други. И то не било ко, већ у свету најбољи – Холанђани. Компанија са дугогодишњом традицијом  у Холандији, Роатх бв, 2009. године основала је фирму и у Темерину - Пхено Гено Росе доо.



Фирма се бави оплемењивањем ружа, то јесте стварањем нове сорте која је употпунила деловање већ постојећег предузећа Леја НС у Остојићеву и тако заокружила бизнис везан за баштенске руже у Србији. Пхено Гено Росес јесте у рукама Холанђана, светских експерата за производњу и продају ружа, али да није наше струке, науке, квалитетне земље и сунца, не би они овде ни дошли. У Србији су холандске газде сав посао 2010. повериле младим дамама, експерткињама за оплемењивање Биљани Божанић Тањги, Мирјани Вукосављев и Бранислави Попов, чијем се тиму касније придружило више стручњака, са комплетном логистиком везаном за дизајн.



- Постоје у свету два начина узгајања ружа – онај традиционални којег се држе старе фамилије које се генерацијама баве породичним бизнисом и преносе своје добро чуване тајне с колена на колено. И онај који се заснива на примени науке, за који смо се ми определили. Све ресурсе усмеравамо у правцу експеримената, развоја и научног истраживања, а делом се то одвија у Србији, делом у Холандији – прича за “Дневник” директорка фирме Пхено Гено Росес и уједно главна менаyерка Леје НС Биљана Божанић Тањга.

Наша саговорница је након завршених студија хортикултуре на Пољопривредном факултету у Новом Саду отишла на студије у Холандију, а потом и на праксу код највећих оплемењивача у Европи, у Енглеској и Белгији.



– Одлучили смо да се с таквим програмом оплемењивања почне у Србији због изузетних агро-климатских услова које овде имамо и најпре смо кренули са огледним пољима у Темерину, а потом и у осталим деловима Војводине.

Од те одлуке, 2009. до данас стигло се до тога да се Пхено Гено руже извозе у Украјину, Немачку, Турску, Холандију, Пољску, Турску… Захваљући споразуму о слободној трговини који имамо с Москвом, руско се показало најбољим тржиштем, а сада Холанђани планирају да преко фирми у Србији освоје и нова, попут Азербејyана и Уједињених Арапских Емирата. Иначе, током године парцеле у Темерину и осталим локалитетима обиђе много странаца - долазе све до септембра, а онда се уговарају послови.



- Постоји око 20.000 регистрованих ружа на тржишту, али увек постоји и потреба за специфичним и новим. Рецимо, огромне количине  садница европских култивара измрзле су на руском тржишту јер нису могле поднети зиму. Колегиница Мирјана Вукосављев одбранила је у Холандији докторску дисертацију на тему стварања ружа отпорних на такве услове. У међувремену, дошле смо на идеју да направимо колекције сличне по неким особинама, а унутар којих ће се разликовати руже по бојама. Назвале смо их по женама које су биле познате у историји Србије, па тако имамо “фрајла” колекцију са ружама Исидора, Катарина, Оливера, Емилија… Желеле смо да им дамо обележје по којем ће се знати да долазе из Србије, да су оплемењене на нашим њивама  – прича нам Биљана.

Она напомиње да је оплемењивање, односно стварање нове сорте, веома дуготрајан процеш. Како каже, од момента укрштања до финалног производа пође осам или девет година. Све почиње  одабиром одговарајућих родитеља, потом се укрштају, а из тога се добије одговарајуће семе. Кад се оно посеје и никну сејанци иде се на селекцију, а после одабира квалитетних сејанаца следи калемљење, то јесте даље вегетативно размножавање. Потом се шаљу даље, у различите делове света да се види како се понашају у различитим климатским условима.



- Што више повратних информација добијемо, тим боље. Све до осме године тај процес се одвија у Србији, а онда се тестирају на институтима и у лабораторијама у Европи. Наша фирма једна је од ретких која је у тој мери укључила науку у производњу. Генетика је значајно узнапредовала, а користимо маркере како бисмо детектовали гене, као код људи. Стварање нове сорте ружа је дуготрајан и комплексан процес, започиње са око 50.000 укрштања сваке године, од којих се након неколико година тестирања могу очекивати највише четири-пет нових сорти које задовољавају критеријуме. 

Али акценат је, истиче Биљана Божанић Тањга, на примени науке у оплемењивању.



- Сарађујемо са нашим универзитетима и пољопривредним школама, међутим лабораторијске анализе не могу се овде урадити већ на холандским и белгијским институтима за оплемењивање и хортиклутуру. Истраживачко-научне пројекте везујемо један за други, јер нам је важно да у што краћем року применимо резултате у пракси, а омогућујемо и студентима Пољопривредног факултета у Новом Саду да на нашим парцелама раде огледе за потребе својих радова и дисертација. На овом факултету организујемо и годишњу радионицу на којој се говори не само о производњи већ и о реализацији пословне идеје, односно о продаји и маркетингу. То је концепт по којем се образују студенти у Европи, док се код нас стиче углавном теоријско знање.

Ова млада експерткиња за оплемењивање и успешна менаyерка указује на још један проблем, Наиме, у Србији хортиклутура није препозната у оквиру пољопривреде па тако изостају и субвенције за произвођаче. Чак се, вели наша саговорница, они који заврше студије хортикултуре на бироу за запошљавање воде као инжењери воћарства или, да апсурд буде већи, инжењери ратартсва.



- Нажалост, нема ни много интересовања младих за овај посао. Није то лако и не обећава брзу зараду. Производња ружа је веома специфична. Пуно је ручног рада и тешко се може механизовати, бар још увек у Србији. Иначе, и у целој некадашњој Југославији озбиљно се радило само код нас, односно Сенти, Липолисту и у околини Крушевца, где су били најбољи калемари. Сама зарада, пак, зависи од много фактора. На хектар стаје око 100.000 ружа, а трошкови произведње су близу 20 центи по садници. И тешко је знати у којој ће мери на крају произвођач добити прву или другу класу. Углавном, наплатиће 30 до 45 центи зависно од сортимента, али ваља имати на уму да производња траје годину, што значи да су практично прве две године без ичега. Притом, није исти трошак оног који ма 20.000 садница и оног са 150.000, а ако је произвођач узео и кредит за наводњавање, које је итекако важно, чињеница је да неће тако брзо вратити улагање…



Зоја Татомиров

 

Прелепа Новосађанка



Пре неколико дана компанија Пхено Гено Росес поклонила је нову наранyасту ружу Београду. Пре две године даривала је Нови Сад, и то ружом „Новосађанком“. Обе су настале као резултат посебног истраживачког рада са Универзитетом Вагенинген. Ружа „Новосађанка“ је, иначе, прва сорта новосадске фирме, беле је боје, средњег раста, лепо мирише и данас краси многе јавне површине у највећем војвођанском граду.

Хит у кулинарству



На холандском институту тренутно се одвија пројекат који би требало да покаже лековита и јестива својства ружа како би се започело И са њеном већом применом у кулинарству. “Од давнина је познато да су руже здраве. Латице дивље руже корситиле су се у исхрани и козметици. Тренутно се, у оквиру пројекта, на 250 разних сорти раде испитивања и утврђује сардржај витамина, антиоксиданата и других састојака у латицама.. Када се пројекат заврши, вероватно ће почети и масовнија примена у исхрани, али те руже морају бити органски произведене. Зато смо већ у Темерину поставили експеримент уз сручно вођство и надзор Зоране Срећков, и кренули на делу парцеле у производњу без примене хемијских средстава. Руже смо посадили уз биљке пријатеље, као што се то ради у органској производњи. У Холандији се за сада то неће радити, јер је тамо таква производња скупа, али ми и за то имамо боље услове”, појшњава Биљана Божанић Тањга.