Уместо српског шарана, једемо вијетнамског сома

Отварање овог Поглавља је за нашу државу битно, јер по уласку у Европску унију Србија може да рачуна на фонд за рибарство, који је један од тренутно највећих унутар заједничке пољопривредне политике, а која је око 50 одсто свих фондова ЕУ.

Председник Преговарачке групе 12 и државни секретар у Министарству пољопривреде Данило Голубовић наглашава да се рибарство у Србији све више развија и да наша држава има мање посла око прилагођавања ЕУ регулативи управо зато шо нема море, а има могућности за озбиљан прилив средстава из ЕУ у овој области. Наиме, чланицама ЕУ недостаје слатководна риба за конзум, а управо таква може највише да се производи у Србији. Голубовић зато процењује да би ово поглавље могло бити отворено већ ове године, док шефица Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије ЕУ сматра да је реалније да се то догоди наредне године.

Но, да би Србија могла да повећа производњу слатководне рибе потребно је подстаћи производњу конзумне рибе у Србији. Директор рибњака Капетански рит из Кањиже Крум Анастасов објашњава да су овај, али и рибњаци у Ечки и ДТД рибарство, добили извозне бројеве за извоз рибе у ЕУ, али да у овој области постоје проблеми махом финансијски, да су пољопривредни доприноси велики и подразумевају, између осталог, и накнаду за коришћење воде, што већина ЕУ земаља нема. Он истиче да уз то подстицаји за рибарство касне и да су мали, а како је рекао, у Хрватској су они осам пута већи него у Србији.

Као највеће препреке домаћем рибарству наводи се и то што рибњаци немају право пречег закупа земљишта у поређењу са другим гранама пољопривреде. Субвенције не само што су симболичне, десет динара по килограму произведене рибе, него се ни не исплаћују. То је оно што се ипак пре отварања Поглавља 13, које ће донети добру зараду држави, мора отклонити и ускладити са праксом у државама које су већ у европској породици.

Према информацијама из ПКС, увоз рибе расте. Више од половине увоза је конзервирана риба, потом смрзнута и рибљи филети, а тек на крају свежа риба. Увози се са Тајланда, Хрватске, Шпаније и Вијетнама, најчешће скуша, ослић и пангасијус. Увози и се лосос, углавном са Аљаске који је двоструко јефтинији и стиже смрзнут.

Љ. Малешевић

Димљено је шанса

У Србији је годишња просечна потрошња рибе по становнику око седам килограма, док је Европи три пута већа. Процењује се да се у нашој земљи годишње произведе свега 15.000 тона рибе, пре свега шарана и пастрмке. Ове количине подмирују мање од 30 одсто наших потреба, а све остало је увоз. За узгајање пастрмке ограничени смо количином чисте воде, али је зато српска шанса узгајање шарана, посебно у Војводини.

- Највећа шанса нам је у производњи димљеног шарана, толстолобика, као и паштета и других прерађевина због виших цена.  Све увозне рибе се строго контролишу, а предност ипак треба дати домаћој риби, која је храњена храном која сигурно није генетски модификована – оценио је Крум Анастасов.