Светски јапи у српском бизнису

Када говоримо о стилу у српској бизнис заједници најчешће помињана подела је на класичне српске бизнисмене и оне нормалне бизнисмене. Када се за неког каже да је класичан српски бизнисмен

то значи да је он један од оних који експлоатише раднике, не плаћа на време, све зна најбоље, ретко користи компјутер, али зато има најскупљи мобилни телефон и углавном свој новац и положај у друштву користи на згражавање већине своје околине.

А они други, нормални бизнисмени су најчешће припадници млађе бизнис генерације, било да су сами кренули или су већ неко друго колено оних који су покренули сопствени бизнис. И они су ти који следе светске јапи трендове. Једна од првих заједничких особина је слобода. Слобода да се живи по сопственој мери. Неки то проживљавају тако да раде када хоће.

Они се грозе радног времена од понедељка до петка од 9 до 5. Они су спремнији да немају слободних дана уопште, али да не морају да поштују редовни радни шаблон. Други ту пословну слободу освајају радећи од куће. Трећи пак је користе да могу у сред радне недеље да не раде, да отпутују негде са својом породицом. Нема везе што ће зато радити и суботу и недељу, јер и то је ствар слободног избора – ја радим, односно не радим када хоћу.

Следећа вредност светског пословног yет сета која се све чешће јавља у Србији јесте хуманитарни рад. Или барем свесност да је потребно да онај који је боље стојећи у једном друштву помаже оне који су на маргини. И зато ничу фондације, хуманитарне акције и донације са већим или мањим успехом. Многи од њих се труде да када троше свој новац то чине дискретно, чак и онда када се купују скупи аутомобили, то су модели који пре нагињу бизнис флоти неголи некој екстраваганцији.

Оно што раде западни јапији, а верно следе наши, јесте и покушај здравог живота. Ако се већ толико пуно ради, са свакодневним стресовима и нередовном исхраном, ајде барем да се после посла што чешће тренира, једе пажљиво бирана храна и пију витамини. Нови српски бизнисмени нормалног типа воде рачуна о свом физичком изгледу. Посећују нутриционисте, козметичаре и фитнес тренере. Баве се јогом, вежбају у поњер плате студијима и редовно трче.

Само у Београду у последње две године отворено је преко 10 клубова за трчање, неколико ресторана протеинске исхране где брашна и масноће у храни нема ни у траговима. Углавном не пуше цигарете, мада су неки од њих добри познаваоци кубанских цигара и знају да уживају у њима. Пиво је аут, винске етикете су нешто што се чита и прати. Експериментише се са домаћим ракијама и сингл малтовима, а виски се пије само на догађајима где нема великог избора.

У слободно време слуша се музика, гледају филмови и серије са торента. Пуно времена проводи се за рачунаром који је у потпуности заменио телевизију. Интернет је место информисања, куповине, али и забаве. Онлајн се поручује храна, чак се и роба из бакалнице наручује електронски. Гардероба се и даље најчешће купује у Италији током различитих пословних путовања, између осталог и због тога што се у ту сврху тамо лакше слипују службене картице.

Највећи број тих нормалних српских бизнисмена зазире од дневне политике и странака и сматра да српски политичари значајно касне у односу на Европу и развијени свет. На младе у политици гледају као на оне који се нису остварили ни у чему другом па онда покушавају преко политике да се дочепају бољег живота. Да су стварно способни бавили би се бизнисом, а не политиком - уврежено је мишљење. Прижељкују боље стање у држави и нервирају се што нам је политичка екипа тако рурална и ван светских трендова понашања. И зато се фокусирају на своје микросредине и ту стварају свој свет уређен по њиховој мери. За многе са стране тај њихов свет изгледа далек и недостижан, али суштински треба само направити добар бизнис план и кренути у реализацију.