Стечај не мора бити катанац на капију

Канцеларије Светске банке у Београду Тонију Верхеијену.

– Не знамо шта ће се десити с предузећима након тог рока – изјавио је Верхеијен. – Влада је ангажовала познату консултантску кућу која ће дати савете и покушати да сагледа шта би се могло урадити с предузећима као што су „Бор”, „Ресавица”, „Петрохемија”. У тренутку када те студије буду готове, видеће се и на који начин се предложене мере могу применити, али свакако нема сумње да ће бити испоштован рок 31. мај, када престаје заштита државе за та предузећа.

У 17 „заштићених” предузећа у реструктурирању ради 22.000 радника, значајна су за средину у којој привређују и свима је јасно да би њихово гашење значило колапс привреде читавих региона. С друге стране, тешко је поверовати, па чак то нико ни не обећава, да ће се за свих 17 предузећа у реструктурирању наћи решење, односно стратешки партнер који ће хтети да их преузме. Због тога се све чешће помиње могућност да већи број њих оде у стечај, а то је управо оног чега се радници тих предузећа прибојавају. Страх, дабоме, није неоправдан јер добро знају да је код већине тих предузећа дуг премашио вредност капитала. У таквој ситуацији држава нема много избора: или да их одмах пошаље у банкротство – што би значило да се прода целокупна имовина предузећа и оно угаси, или реорганизација, односно стечај. Он може трајати годинама и у том року планом се утврђује динамика и начин намиривања послодаваца јер се стечајеви и покрећу када фирме или институције више не могу да наплате дуговања.

Стечај, по оцени економских стручњака, сам по себи не мора бити поступак гашења предузећа нити смак света. Он не значи и аутоматски катанац на капију, већ може бити и нови почетак уколико се нађе способан стечајни управник и обезбеде послови на тржишту. С банкротом је ствар сасвим другачија јер се у том случају фирма аутоматски гаси, а преостала имовина продаје.

Државни секретар Министарства привреде објашњава да је код нас уврежено мишљење да је стечај крај пословне каријере неког предузећа, додајући да такав став није без разлога јер је стечај био обесмишљен и годинама се кроз њега ништа није радило.

– Стечајеви су код нас трајали по десет година – казао је Стевановић. – Известан број стечајних управника је то користио за себе. У великом броју случајева су „крцкали” стечајну масу. Наплаћивали су се из стечајне масе, нису бринули да се имовина уновчи и да се, с једне стране, намире повериоци, а с друге, да се та имовина стави у функцију.

Он је додао да је у фокусу интересовања требало да буде да се намире повериоци а имовина буде продата да би је нови власник ставио у функцију.

Предузећа која прошле године нису нашла купца на јавним тендерима покренула су претходни стечајни поступак да би одложила коначно решење. Међутим, тај претходни стечајни поступак може да траје месец дана. Суд за то време изриче мере забране расплагања имовином ради правичног намирења поверилаца. Док суд не донесе одлуку о отварању стечајног поступка, нико не може да их блокира.

Радници предузећа која одлазе у стечај имају право на социјални програм, и то оног тренутка када се оствори стечајни поступак. Запослени се намирују кроз стечајну масу.

Љ. Малешевић

Продата 44 предузећа

Ваља подсетити на то да је крај 2015. године значио и крај приватизације 526 друштвених предузећа. Од тог броја продата су само 44, 245 фирми је завршило у стечају, а за део њих се још увек тражи решење и ових дана очекује поновно расписивање јавних позива по знатно нижој цени. Нека од предузећа која су отишла у стечај, као што је трстеничка „Прва петолетка”, сада раде без проблема и чак запошљавају нове раднике, док неки још увек не знају шта ће с њима бити и решење чекају у стечају.