Србија је још увек заглављена у транзицији
професора, државних званичника, економиста, бизнисмена, домаћих и страних инвеститора, представника међународних финансијских организација и по први пут Шеф мисије ММФ-а за Србију Џејмс Руф.
Централна тема овогодишњег Копаоник бизнис форума је шта се “може научити из прошлости и решења за будућост”. Председник Савеза економиста Србије Александар Влаховић одговора у интервјуу за “Дневник” шта је прошлост донела економији Србије и шта се мора решити и урадити да би будућност у овој држави била боља.
- Србија је више од две деценије заглављена у дугој и неуспешној транзицији. То је превасходно последица честих промена политичког контекста, непостојања политичког и ширег друштвеног консензуса за реформе – каже Влаховић. - Попут других неуспешних земаља у транзицији, стратегија „крени-стани“, или боље речено одабир линије мањег отпора, кратковидост политичких лидера , значили су континуирано одлагање суштинских структурних реформи за нека „будућа времена“. При томе, неефикасности система су у периодима раста и коњуктуре светске привреде почев од 2004. финансиране приливом ино капитала, кроз приватизацију и развој банкарског сектора, а након 2008. па све до 2014. када је тај прилив због кризе престао, убрзаним задуживањем.
Неспоран је напредак Србије у фискалној консолидацији, али такво стање треба и одржати.
- Резултати фискалне консолидације у протекле две године су изненађујуће добри. Остварен је раст БДП-а у 2016 од 2,8%. Спољни дефицити се убрзано смањују: покривеност увоза извозом је 80%, дефицит текућег плаћања ча 4%. Минус у буyету је, готово петоструко мањи у односу на 2014. годину. Сада је основно питање, како те добре резултате конвертовати у трајни и одрживи раст. Ту долазимо до кључне препреке која стоји ка том циљу: нереструктурирана јавна предузећа, незавршена приватизација неколико важних великих система, нереформисана јавна управа, недовољно ефикасно правосуђе, заостајање за развијеним светом у сектору образовања и науке…
Европска комисија, као и ММФ, траже од наше државе да реши питање јавних предузећа, поготово губиташа. Може ли се тај проблем брзо решити иако се годинама одлаже?
- Тај проблем може и мора да буде решен у овој и наредној години. То је приоритетни задатак. У супротном било какво одуговлачење и одлагање ће засигурно угрозити макрофискалну стабилност и продубити дефиците. То није само питање приватизације, већ и претходне промене пословне филозофије. Другим речима неопходно је пословно финансијско реструктурирање јавних предузећа, као и великих система у државној својини. Почетак подразумева избор професионалног руководства у јавној и транспарентној процедуре. Такође, неопходна је припрема озбиљних стратегијских планова, када и у којој мери ова предузећа треба да започну и заврше процеш приватизације. Генерално, поменута група предузећа су у овом тренутку и највећи баласт за буyет Србије, као и препрека унапређењу конкурентности привреде у целини. Добро је да је Влада препознала где се налазе структурни проблеми наше привреде и да то поставља као свој кључни реформски посао у наредном периоду.
Пожељних четири одсто БДП-а капиталних инвестиција остварено је тек у прошлој години, мада се о томе причало неколико година.
- У кризним годинама, када је смањен ниво приватних инвестиција, Влада мора да води антицикличну економску политику, те да већим нивоом капиталних инвестиција подстиче економску активност. На жалост, током свих година кризе, све до прошле године, ниво капиталних инвестиција је био мањи од 2,5% БДП-а, при чему су укупне инвестиције (државне и приватне) биле око 17% БДП – недовољно за озбиљнији раст и развој. Да бисте имали веће издвајање за инвестиције, неопходно је створити тај додатни фискални простор. И управо је штедња у текућој потрошњи омогућила веће капиталне издатке. Наизглед парадоксално, у суштини сасвим логично и очекивано. Србија има инфраструктурни дефицит, потребна је изградња путева, обнова железничке мреже, гасификација итд. На тај начин ће се подићи и атрактивност за улагање страних инвеститора, тј. подстаћи ниво приватних инвестиција, те је то још један, додатни разлог зашто су нам капиталне инвестиције неопходне. Но, треба рећи да је у прошлости реализација капиталних инвестиција била испод плана и због тога што су недостајали разрађени пројекти са свом подразумеваном документацијом.
Домаћи инвеститори заостају у улагањима у односу на стране, образлажући то неједнаким третманом.
- Не бих се сасвим сложио да домаћи инвеститори заостају у улагањима у односу на стране. Ако анализирамо остварење у 2016. години долазимо до следећег закључка: укупне инвестиције су износиле чак 19%, капиталне инвестиције 4,2%, а стране приближно 6,5%. Што значи да је фонд домаћих инвестиција износио чак 8% БДП-а. Додуше, овде су заједно домаће приватне, као инвестиције државних предузећа. Домаћи инвеститори морају да имају једнаке услове улагања као И страни инвеститори, а сви заједно очекују да држава, тј. креатори економске политике у континуитету одржавају макрофискалну стабилност, унапређују привредни амбијент елиминацијом постојећих препрека, смањују фискалне И парафискалне намете.
Љубинка Малешевић