Савић: Приватизација ојадила предузећа

и већина њих завршиће у стечају или ликвидацији. Шта је процес приватизације значио за Србију, шта јој је донео, а шта одузео и да ли су радници њене највеће „жртве”, само су нека од питања која се могу поставити сада када се стигло до њеног краја. Економиста Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду у разговору за „Дневник” објашњава да је падом Берлинског зида 1989. године у бившим социјалистичким земљама почео трауматичан процес транзиције, а да се он у Србији завршио с катастрофалним последицама.

– Веровало се да ће слободна конкуренција и приватизација предузећа разрешити деценијске проблеме социјалистичких земаља – каже професор Савић. – Прелазак на тржишну привреду, успостављање тржишних институција и претварање друштвене и државне својине у приватну је ишло веома споро. Србија је више пута покушавала да ухвати корак с осталим транзиционим земљама. Најпре је 1989 примењиван Савезни закон о приватизацији, а почетком последње деценије 20. века, 1990, Србија је донела свој Закон о приватизацији, чији ефекти су практично поништени Законом о ревалоризацији из 1994. године. Закон о својинској трансформацији је усвојен 1997. године. Због необавезности приватизације, само мањи број предузећа је приватизован по том закону. Највећи део српских предузећа је продат по Закону о приватизацији из 2001. године.

* Да ли је веровање да ће слободна конкуренција и приватизација предузећа разрешити деценијске проблеме социјалистичких земаља било исправно?        

– Наивно се веровало да ће ликвидација друштвене својине и успостављање приватне препородити српску привреду и учинити је конкурентном у односу на компаније из развијених земаља. Уместо очекиваног напретка, уништена је већина предузећа из индустрије и пољопривреде. Странци су купили најуспешнија, која су и пре приватизације имала добру позицију на српском тржишту – цементаре, фабрике дувана, пиваре, фабрике хране… За већину индустријских предузећа – носилаца развоја у претходном периоду, није било интереса и она су ушла у катастрофалан деценијски процес реструктурирања. Године 2014. усвојен је актуелни и, надајмо се, последњи Закон о приватизацији, који има за циљ да тај контроверзни процес коначно приведе крају.

* Од 502 предузећа у реструктурирању и приватизацији која су од прошле године до ове била понуђена на продају, осим 188 која су отишла у стечај, по подацима Агенције за приватизацију продато је само 37. Како то тумачите?

– То је потпуно очекивани епилог катастрофалног модела приватизације и реструктурирања, али и погрешног модела развоја, који се заснивао на приливу страног капитала, развоју сектора услуга, огромном увозу и „јаком” динару. Пошто ниједна власт није имала политичке куражи да се озбиљно позабави реструктурирањем предузећа и суочи с политичком штетом која је могла настати њиховом ликвидацијом и отпуштањем већег броја радника, све су оклевале да се упусте у решавање тог тешког проблема. Та предузећа су због деценијске небриге практично пропала јер су изгубила тржишну позицију, оптерећена су огромним дуговима, имају вишак запослених и у односу на конкуренцију заостају неколико технолошких генерација. Без огромних улагања, ретко које се може опоравити, због чега практично нема озбиљнијег интереса за њихову куповину. Ситуација није ништа боља ни с предузећима која чекају приватизацију. Већина њих је већ била приватизована, али су из различитих разлога поништени уговори о њиховој продаји. Бивши власници су их пре раскидања уговора добро „очерупали”. У међувремену, њима је управљао заступник државног капитала, због чега су додатно пропала. Та предузећа имају неку имовину, али немају готово никакву тржишну перспективу па ће их већина завршити у стечају.

* Током дугогодишње српске приватизације из привредне мапе Србије нестали су многи некадашњи привредни  гиганти. Да ли је њихово гашење било неминовност или је њихова судбина другачијом приватизацијом могла бити другачија?

– Да је било паметне државне политике, већина предузећа је могла, у целини или по деловима, преживети. Наопак концепт српске приватизације није смишљен случајно. Он је последица неколико фактора и очекивања: прво, наивног веровања да је свако друштвено предузеће неефикасно, а свако приватно ефикасно; друго, да ће приватна својина и слободна конкуренција саме по себи рапидно повећати ефикасност српске привреде; треће, да ће масовна конкурентска борба страних компанија за куповину озбиљно оболелих српских предузећа енормно повећати њихову цену и напунити српски буџет; и четврто, да се у општем грабежу и распродаји српске имовине може остварити огромна корист за део владајуће политичке, пословне и интелектуалне елите. Сасвим је разумљиво и очекивано што у таквој атмосфери нико није водио рачуна о предузећима за која се могло наћи решење, али с другачијим и озбиљнијим приступом. Много лакше је било користити једноставна и брза решења, која пуне државни буџет, али и приватне џепове.

Љубинка Малешевић

Транзиција изродила тајкуне

– Резултати српске приватизације су катастрофални – каже Љубодраг Савић. – Изгубљено је више стотина хиљада радних места. Од распродаје српских фабрика приходовано је мање од три милијарде евра. Српски БДП још увек није достигао 70 одсто нивоа из далеке 1989. године, а индустријска производња 40 одсто. Раскинути су уговори у сваком четвртом приватизованом предузећу. У српској транзицији је израсла нова класа тајкуна, која данас представља кичму српске привреде. Први милион и огромно богатство већина није стекла поштеним и марљивим радом, добром организацијом и ефикасним управљањем, већ привилегијама, злоупотребама и пљачком у процесу приватизације. Сиромаштво угрожава четвртину српског становништва, урушен је систем вредности, а цвет српске младости трајно одлази у свет, у којем се још увек може добро живети од поштеног и вредног рада. Србија је изгубила корак и требаће више деценија да се врати на место које је имала седамдесетих година прошлог века.