Само одликашима расту плате

Јер, од исхода тих разговора зависи раст плата и пензија. Србија је успешно прошла четврту и пету контролу аранжмана из предострожности са ММФ. Но, да би ревизија била и закључена остаје још да је одобри борд директора, али то је углавном формалност.

Највише пажње изазвао је свакако податак да је ММФ због добрих резултата подигао процену стопе економског раста за ову годину у Србији са 1,8 на 2,5 одсто. То је резултат раста извоза и инвестиција те ниске инфлације. Шеф мисије Yејмс Руф рекао је да је за Србију кључно да ови резултати буду трајни и одрживи. Ни тема повећања плата и пензија с почетка приче није заобиђена, али како је Руф објаснио, о томе ће се више  разговарати крајем године када дође на ред разговор о буyету за 2017. Другим речима, плате и пензије у овој години остају на истом нивоу.

Пензионери ће тако тек око Нове године сазнати хоће ли бар следећег лета бити простора за повећање њихових принадлежности. И док гледају како да саставе крај са крајем сваког месеца, с тугом се сећају давних дана 70-тих и 80-тих година прошлог века, када су  почињали радни век, и када је било уобичајено да оно што су добијали у коверти прати инфлацију. Те године сматрају се за златно доба самоуправљања. Е сад, поред тога што ће се тешко вратити, када се мало боље погледају статистички подаци, оне и нису биле тако златне како нам данас изгледају.

Подаци републичког Завода за статистику Србије говоре да је бруто домаћи производ по становнику био 2.520 америчких долара 1975. године, потом је порастао 1980, а најбољи смо били у 1990. пред распад СФРЈ- догурасмо до 5.556 зелених новчаница. Актуелни подаци говоре да је БДП по становнику 2014. био 4.900 док ће прошлогодишњи вероватно прећи 5.000 долара по глави.

Али ове године нам не изгледају ни издалека тако златне као оне самоуправне. Зашто нам изгледа да смо онда живели боље него данас и хоће ли нам неке будуће године донети зимовања, летовања и време када смо лакше куповали аутомобил него данас усисивач

– Тешко је поредити то време и ово сада –- каже нам економски аналитичар Саша Ђоговић. – Од тада па до данас било је доста турбуленција не само код нас већ и на међународном тржишту за све па и за долар. Што се тиче раста да би у Србији почео да се повећава стандард потребно је да он на годишњем нивоу буде бар четири одсто

Професор Економског факултета у Београду др Милојко Арсић каже да те 70-те и 80-те јесу биле златне када се упореде са стандардом који грађани имају данас. Али, гледано из стручног угла, то баш и није било тако.

– Србија, као и цела СФРЈ, тих су година биле међу средње развијеним земљама. Чак су и неке земље из бившег социјалистичког лагера биле развијеније од нас ако се погледају чисто економски параметри.Чешка, рецимо. То што смо ми у то време имали већи стандрад последица је тога што смо тако хтели, односно у то улагали средства. Поред тога, држава је грађанима обезбеђивала бесплатно школовање и здравствено осигурње у неупоредиво већој мери него данас. Било је уобичајеније да неко добије стан него да га купи, а и они који су за ту или неку другу сврху подигли кредит лако су га сервисирали јер су рате биле фиксне, а инфлација увек прилична.

Арсић напомиње да је једини начин да стандард у Србији почне да расте – инвестирање. И то се не односи само на стране инвестиције већ и на домаће. У Кини су домаће инвестиције 40 одсто новостворене вредности, а код нас тек 20 одсто. Већ те бројке саме по себи довољно говоре. Иначе, и Арсић се слаже да без раста између 4 и 5 одсто годишње тешко да можемо да очекујемо бољи стандард. Посебно што сада заостајемо и за регионом.

Поједине земље су и до 85 одсто развијеније од нас данас, гледано према економским параметрима, а пре четири деценије били смо на готово истом нивоу и разлике су биле у нијансама Дакле, тек уз раст и инвестиције можемо рачунати на већи стандард, али ћемо тада знати и да је оно што имамо стварно и зарађено. А до тада, чак и ако буде раста плата и пензија, то ће можда бити процент, два или тек мало више .

Уосталом, Фискални савет Србије је још строжи, те предлаже да и током наредне године не буде повећања. За такав став имају подршку стручне јавнсти . С друге стране, за повећање плата и пензија залажу се синдикати. Јер, по њима, штедња је пала на плећа пензионера и јавног сектора док власници крупног бизниса зарађују. У сваком случају, извесно је да ће последњу реч дати нова влада – и то након што добро одваже домаће задатке које је добила од Међународног монетарног фонда.

Душанка Вујошевић