Радницима без плата нема ко да помогне

Чак и ресорни министар за рад,  запошљавање, борачку и социјалну политику Александар Вулин признаје да, уколико послодавац нема новца за исплату заосталих плата, држава не може да помогне.



Према незваничним подацима, јер званичних нема, тренутно у Србији око 400.000 радника нередовно прима плату, а 50.000 месецима и годинама нема никаква примања. Вулин подсећа да је измењени Закон о раду омогућио да обрачунски листић, који радник добије од газде, има статус документа и на суду радник без адвоката може принудно да наплати своју зараду. Међутим, додаје министар, то може под условом да газда има новца. Уколико га нема , радницима нема помоћи. У исто време, држава добро зна колико послодаваца тренутно у Србији не уплаћује редовно доприносе за пензијско и социјално осигурање, колико дугује на име пореза, али нигде не води евиденцију колико радника не прима плату један или више месеци.



Неспорно је да је део радника искористио законску могућост да преко  обрачунског листића наплати заостале плате, али је исто тако неспорна и чињеница да већина њих чак и да хоће то не може да учини. Наиме, део радника не добија на крају сваког месеца од послодаваца обрачунски листић иако је газда обавезан да га изда чак и онда када нема новца за исплату плата. Радник из страха од губитка радног места нема храбрости да тражи обрачунски листић, а чак и да га тражи питање је да ли ће му га газда дати јер добро зна зашто га запослени тражи и шта ће затим уследити.



С друге стране, уколико радник и има обрачунски листић и тужи газду да му исплати плату, може се догодити да управо судски добијеном зарадом блокира фирму или је отера у стечај, па коме опет горе него њему. То, такође, спречава раднике да судски наплате своју плату јер ни један не жели да му фирма оде у стечај или да он буде означен као кривац за блокаду газдиног рачуна.



Обрни-окрени радницима који не добијају плату нема ко да помогне. Закон је ту, држава је ту , али су радничке руке  везане и на то  управо и рачунају несавесне газде. Тим пре што знају да никакве консеквенце неће имати зато што од радника траже да раде али им за то не плаћају. Професорка на Београдској банкарској академији Живка Пржуљ тврди да је неисплаћивање зарађених плата у Србији постало неподношљиво и да је то доказ да је држава неефикасна.



- То је и етички проблем. Држава би морала да буде оштрија. Она може таквим послодавцима да одузме дозволу за рад, а могуће је и да се отвори сајт на којем би објављивала имена несавесних послодаваца. Трпимо и надамо се да ће бити боље, а то је зато смо што колективистичко друштво и нисмо склони променама. Незамисливо је у свету да вас неко ангажује, а да вам не плати. Навикли смо да нам неко други решава проблем – оцењује Живка Пржуљ.



Послодавци који, пак, редовно исплаћују плате и плаћају држави све дажбине сматрају да њихове колеге које то не чине морају бити кажњене и да то треба да учини држава. Тако председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић тврди да је у развијеним земљама неисплаћивање плата незамислива ствар и да не може бити солидарности између послодаваца који су савесни и који то нису.



Љ. Малешевић

Ко коме дугује?



- Унија послодаваца Србије бори се против тога да се некоме не исплаћује плата - рекао је Небојша Атанацковић. - Онај који не исплаћије зараде је проблем и на тржишту јер су његови трошкови знатно мањи. Нередовне зараде су израженије код државних фирми у реструктурирању него у реалном сектору. Посебно је питање ако држава дугује фирми, која зато не плаћа плате ни порезе ни доприносе.