Рачунице има, али треба добро потегнути

Отац Ђорђе је већ прекаљен у паорлуку, сину Милутину се мало одужио апсолвентски стаж на сточарском смеру Пољопривредног факултета у Новом Саду, али му зато не мањка праксе у родном Велебиту. Послу се придружују сви укућани, без обзира на године.

- Најбоље је данас некако бити свој на своме. Лакше је уз породицу заједно живети и радити, него отићи у град бити подстанар, јер без обзира на диплому тешко је наћи посао и обезбедити егзистенцију – уверен је Милутин Граовац.

У стајама и на њиви код куће у Велебиту нико не пита за диплому, али знање увек добро дође да се примени у пракси, а Милутин напомиње да – ко хоће тај и ради! У газдинствима породице Граовац има шта да се ради, поготово што им је главно опредељење говедарство.

- Бавимо се и ратарством, али све што роди на 60 до 70 кататсрских јутара завршава као сточна храна. Доминантно производимо кукуруз и луцерку, а пшеницу и јечам ради плодореда. Финални производи су нам млеко и товна јунад – каже Милутин.

На мужи је 20 до 25 крава од којих се “Имлеку” дневно испоручује око 400 литара млека, потомство од музара остаје на фарми, па се мушка телад тови а женска углавном остају за даљу репродукцију. Тренутно је у тову 15 бикова, на фарми је и око 20 јуница разног узраста, или су високо стеоне или тек пред осемењавањем, а стасава и један број телади.

- Опредељење је да останем и привређујем на пољопривредном газдинству. Када сам уписивао факултет нисам баш тако мислио, јер некако сви као млађи маштамо о неком лагодном животу, међутим, сада већ све некако долази на своје и све мање видим себе на другом месту. Мислим да је то најбоља одлука. Нисам се још оженио, али имам стабилну везу па ће и то доћи на ред – планира Милутин који каже да је из његове генерације од 24-оро школских другова из средње школи у Кањижи, у Велебиту остало четворо и још пар њих у Кањижи.

Међутим, многи млади немају услове да остану на селу, јер живети на селу, сматра Милутин, значи бити на неки начин и грађанин другог реда, не без разлога.

- Немамо неке основне потребе због којих би свугде штрајковали и протестовали. Ми немамо асфалтни пут испред куће, немамо кабловску телевизију и стабилан интернет, о канализацији да и не говоримо. Немамо доста тога што је у данашње време у 21. веку нормално. У нашем делу улице фали нам 150 метара асфалтног пута, загорчава нам живот, а негде се километри пута упропасте. Нама би то парче пута значило много, јер у нашим стајама има највише говеда, и комшија Милан Зороја такође има 10 крава– жали се Милутин.

Његова мајка Ибоја додаје да јој је жао што нас нису звали када су блокирали центар села, због асфалтирања пута, или када дуже време село није имало продавницу.

- Асфалтирана је суседна улица, а не овом којом се може сићи у део атара коме гравитирамо. Може се ићи и тамо, али не са великим теретом – не могу да прежале чланови породице Граовац што их је пут пролетос заобишао.

И отац Ђорђе (57) вели да су тешке прилике у пољопривреди, али да рачуна на свог сина Милутина да ће остати у паорском послу. 

- Половину имања сам препустио Милутину, да буде свестан да сам озбиљан да се не шалим, да може да планира будућност. Радимо ортачки, не бежимо од посла, рачуница је тренутно лоша, али мора се и то издржати. После лошег, надамо се бољем. Садашњом ценом млека нисмо задовољни, требала би бити бар 50 динара, плус премија од седам динара по литри, што би обезбеђивало и лепу зараду. Код товних јунади тржиште такође није стабилно, час је боље, час лошија откупна цена. Пошто товимо “сименталце” постижемо солидне цене, али и то зависи од доба године и квалитета, креће се од 1,6 до два евра за килограм живе ваге. Иду највише у домаће кланице, али иду и накупцима, а где та роба заврши не знамо. Ко понуди бољу цену носи робу - прича Ђорђе.

Милутин сматра да би држава требала да има јансу аграрну стратегију и уреди тај део тржишта, да домаћа прерађивачка индустрија  може да ради, па би самим тим и пољопривредници имали сигуран пласман и извесније економисање на газдинствима.

- Мора се тежити унапред уговореној производњи, да рецимо плаћање за товну стоку буде по топлим полуткама, по гарантованим ценама, као што је то било пре 30-35 година. Свет је тада то преузео од нас, али ми смо са том добром праксом прекинули. Тржиште би морало бити уређеније, као што је то у свакој нормалној држави, где аграрно тржиште није слободно него полуслободно и контролисано преко разних мера. Држава никада своје тржиште не би смела да препусти стихијском начину рада. Кажу да је у ЕУ тржиште слободно, а фармерима се, у зависности од државе до државе, дају субвенције 350 до 500 евра по хектару, производња се кредитира са каматама од један до два посто, имају сву уговорену производњу са скромном зарадом тако да пољопривредна газдинства знају да ће зарадити. Док код нас зарада није изесвна, може да буде 20 одсто, али и губитак до минус 20 одсто, па и више – предочава Милутин.

Млађи Милутинов брат Мирослав такође помаже код куће на фарми и ратарењу, када му то дозвољава слободно време. Завршио је за машинског техничара у Кањижи, кренуо и на студије, па одустао, јер су му се више свидели изласци и лагодан живот. Запослио се и остао код куће у Велебиту, одакле иде на посао. Сестра им Снежана живи у Кањижи, а њена деца воле на селу, где проводе највише времена, па се спрам својих могућности лаћају посла. Никола (10) и Немања (9), ујацима помажу у појењу телади, а придружује им се и најмлађа Милица (6).

- На селу сви који имају жељу и вољу могу да раде, а ко неће, тај је једноставно ленчуга, мора ићи у град да се сналази и животари – без пардона констатује Ђорђе Граовац.

Милорад Митровић