Пшеници вратити углед

Биће хлеба довољно за све, па и за извоз који ће, прогнозе су стручњака, гарантовано премашити милион тона.



И док се овом успеху са житних поља сви мање-више радују, најмање су, чини се, срећни они који су за овакав рекордан род најзаслужнији – ратари. Мука је, веле, кад не роди, па из празних силоса нема шта да се прода, а још већа кад, као овог пута, прероди. Тренутна откупна цена килограма пшенице је 15 динара, а има назнака да ће бити и нижа!? То је, у овом тренутку, чак за пет динара испод производне цене!   

Оваква ситуација са житом за паоре је поражавајућа и испод сваког достојанства. Скројена је на светским берзама, под притиском великих залиха које се мере милионима килограма, а у нашим домаћим условима првенствено је одређена вољом и интересима великих откупљивача, млинара-складиштара и пекара. Свих оних који жито нити сеју нити жању, али на зрну енормно више зарађују од непосредних прооизвођача.



Ко не верује нек оде до прве пекаре и провери колико кошта, рецимо, једна најобичнија кифла и упореди са откупном ценом жита. Смешно и тужно! И ето, да не улазимо у озбиљније калкулације, одговора зашто на сваком ћошку ничу пекаре, а ратара је из године у годину све мање.  

Није спорно да је пшеница, по свему, стратешки производ ове земље. Али, на жалост, због групно-својинских интереса постала је лака мета за поткусуривање коме се не види краја. Поред незаситих апетита велетрговаца, извозно-увозног лобија и мешетара свих фела, непримерном односу према пшеници, на жалост, нечињењем доприноси и држава.



Мало или готово ништа се не предузима да се непосредни произвођач, ратар, заштити и призна његова свеколика борба за хлеб за све нас. Већ две године узастопно држава не откупљује пшеницу за робне резерве, а вишегодишња стагнација цена готово свих житарица обезвређује свако улагање и труд ратара. Уз све то скресане су им субвенције, са 12.000 на 4.000 динара по хектару, све теже због притиска тајкуна долазе и до државних ораница, а и озбиљни и проверени купци жита гледају сваку прилику да снизе цену рода. Обарање угледа пшенице и њених произвођача није новијег датума.

Почело је пре десетак и више година ароганцијом према домаћем семену, поништавањем вишедеценијског труда наших селекционара, а на конто форсирања страних сорти и нечијег профита од увоза.



Дезоријентација произвођача и нестимулативне откупне цене доприносе да тржишни рејтинг пшенице падне на најнижи ниво. И сада смо ту где смо. Актуелна жетва је истовремено слатка и горка, а некадашњи, дугоочекивани паорски “први новци” у економској години с њива сада немају готово никакав значај. Стога је потпуно у праву угледни домаћин и вишегодишњи рекордер у производњи Драшко Даниловић из Кузмина кад каже да пшеницу неће продавати већ ће је чувати за стоку јер је јефтинија и од кукуруза!



Све ово јасно говори да држава, не гледајући на тренд светских и домаћих тржишних осцилација, мора дефинитивно да се одреди према пшеници и врати јој пољуљани углед и достојанство. Јер хлебно зрно је пре свега стратешки производ, па тек онда социјална и тржишна категорија, а не обрнуто – без обзира колико то за неког било коњуктурно. Добро је да зрно роди, али лоше је да сељак од тога нема никакве вајде и уместо зараде трпи штету. 

Коста Рајевић

(аутор је уредник у „Пољопривреднику”)