Прави мајстори посао лако нађу и у Србији и у Европи

У Србији је, после неколико година великог замаха у грађевинарству, последњих неколико прилично затишје, али се ипак нешто помера набоље. По речима потпредседника Привредне коморе грађевинске индустрије Србија Горана Родића, у области високограње ситуација је далеко боља него лане јер је, што се тиче упослености капацитета, физички обим производње већи око 23 одсто, а ускоро ће кренути и радови у нискоградњи.



Он истиче да је српска грађевинска индустрија некад запошљавала велики број људи, осим у земљи успешно се радило и у иностранству, а оствариван је значајан девизни прилив.– Нажалост, сада је слика потпуно другачија: грађевинских радника је мало и слободно би се могло рећи да су сви који знају да раде отишли у потрази за бољом егзистенцијом – каже Родић. – Наравно, има још доста добрих и квалитетних грађевинских предузећа „Путеви Ужице”, „Јединство”, „Мостроградња”, „Енергопројект”...



Родић указује на то да је старосна структура запослених у грађевинарству веома неповољна, а да је додатни проблем и то што нема довољно инжењера, као и квалитетних мајстора различитих струка. То потврђује и податак да је у школама које образују кадар за грађевинску индустрију одзив ученика веома слаб и да разреди остају празни.



– Да би се профилисао добар радник у сваком послу, па наравно и у грађевинарству, потребне су године. Србији недостају квалитетни и обучени радници јер дуално образовање, о којем се много прича, још није заживело. Ми смо предлагали да је за то потребно да се у грађевинским фирмама организују обуке, као што је било некада, када је приликом преквалификција и доквалификација за различите струке у грађевинарству – тесари, зидари, керамичари... осамдесет одсто наставе била пракса. Уз то, неопходно је и да се прате нове технологије у свим областима које се тичу грађевинарства јер се на ту индустрију наслања око 50 индустријских грана – и електро, и машинска, и хемијска, и дрвна, и они који раде морају да знају како се квалитетно ради и испитује квалитет бетона, арматуре, дрвета ... – каже Родић.



Истичући да недостаје одговарајући кадар, он додаје и да би, да их има, десетине хиљада радника могло да се запосле на градилиштима у свету. По његовим речима, послодавци су спремни да плате онима који знају свој посао и стварају нову вредност, без обзира на то о којој је струци реч.

– Зато што немамо довољно кадра и што је ситуација у грађевинарству Србије таква каква је, за послове се ангажују стране фирме, које потом као подизвођаче ангажују домаће, често проблематичне грађевинске фирме, што као крајњи резултат даје лош квалитет, па се мора додатно инвестирати. Тако главни извођач добије и новац и референце, а наше квалитетне фирме остају катких рукава – истиче Родић.



Наша грађевинска оператива, указује наш саговорник, некад је била међу водећим силама у Европи и свету – само у Београду је у грађевинској индустрији радило око 70.000 радника, а сада их је десетоструко мање. Сада смо веома ниско пласирани и потребно је да се уложи у обуку грађевинских радника на свим ниовима, да се надлежни у држави према домаћој грађевинској оперативи понашају домаћински и ангажују домаће ресурсе – од раднике до набавке репроматеријала, да домаће фирме буду главни извођачи и резултати ће, сигурно, доћи.



– Квалитет рада српских грађевинских фирми добро је познат јер је 1983. године српска оператива годишње остваривала више од 2,5 милијарде долара годишње, а сада је тај приход око око 300 милиона долара. С друге стране, осмадесетих година прошлог века турска грађевинска оператива имала је приход од око 250 милиона долара, а сада остварује око 30 милијарди долара – каже Родић.



Д. Млађеновић

 

Сачувати домаће



– Веома је важно да се сачувају домаће пројектне организације, попут ЦИП-а, „Енергопрејекта”... – каже Горан Родић. – Важно је сачувати и Институт „Јарослав Черни” који запошљава младе инжењере. Србији предстоје велики радови у водопривреди па је неопходно урадити пројекте да би се могли добити повољни кредити за изградњу нових водопривредних система.