Пејановић: Нужан нам је економски реализам

наниже ако се посматра само производња у децембру у односу на лањски децембар чак 27,3 одсто. Иако се некакво образложење може пронаћи у „пролазним осцилацијама” (рецимо, у децембру 2015. практично више није било прераде шећерне репе, јер је лане укупна производња слатког корена била свега 60 одсто оне из 2014), ипак је реч о подацима који би морали да представљају знак за узбуну у целом агро сектору...

– „Црвена лампица“ наше агропривреде одавно је упаљена, али упозорења не помажу – каже за „Дневник” економиста др Радован Пејановић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду. – Ми нисмо хтели до сада да прихватимо развојну визију заснивану на агробизнису и храни и „око хране“, већ смо се упорно опредељивали за друге секторе и делатности. При томе заборављамо или нећемо да схватимо да ми за агробизнис и рурални развој имамо компаративне предности које је потребно претворити у конкурентске предности.

По професоровим речима, спцифичност пољопривреде јесу сезонска колебања и тзв. аграрни циклуси као и утицај климатских промена. Али, напомиње, њихов утицај у овом конкретном случају, када говоримо о паду производње у прехрамбеном сектору, није био пресудан...

– Пресудно је то што смо занемаривали улагања у пољопривреду, прехрамбену индустрију и агробизнис, посебно у периодима када се могло. Додуше, укупно узев удео државне помоћи у Србији је релативно висок - 2,7 одсто БДП-а у 2014. у односу на један одсто колико је износио у развијеним земљама и још је повећан у 2015, али је и даље неравномерно распоређен, о чему сведоче Железара Смедерево и друга јавна предузећа. 

Оком статистике лане је из Војводине, посматрано у америчким доларима, остварен извоз за 13,8 одсто мањи него у 2014, али ако се као рачуница изводи у еврима, експорт је заправо порастао за 3,2 одсто у односу на 2014. А добар део војвођанског извоза “отпада” на прехрамбени сектор...

– То што аграр неколико година уназад бележи суфицит у спољно-трговинској размени не говори о нашим способностима већ о нашим компаративним предностима – закључује проф. Пејановић. – Угледајмо се на земље које не располажу, ни приближно, са тим „златним ресурсом“ - обрадивим земљиштем, као рецимо Холандија, које остварују неупоредиво веће резултате у спољнотрговинској размени аграрним производима. То нас, дакле, само уверава да су нам ту шансе. У храни и око хране, у агробизнису, у аграрном предузетништву, у мултифункционалној пољопривреди, у органској производњи хране... Потребна нам је свест о томе, потребни су нам стваралачки импулс и креативна енергија. А тога имамо, посебно међу младим школованим људима, на универзитетима где се креира знање. А знање и паметна оријентација могу нас извући из ове „јаруге“ у коју смо упали. Потребне су, стога, промене од „врха до дна“ у друштву, посебно промене у схватањима и одговорностима. Проблем су, међутим, отпори променама на свим нивоима, које морамо превладавати.

Сумирајући стање у прехрамбеној индустрији, али и прилике с којима се суочавају пољопривредна газдинства, поготово када се има у виду актуелно незадовољство субвенцијама планираним за ову годину, добар део агронома већ упозорава на то да је тешко са пуно оптимизма гледати на аграрну 2016...

– Што се тиче ове године, о економском оптимуму не може се говорити – наводи проф. Пејановић. – Нужан нам је економски реализам. А он је суров. Стање привреде је изузетно тешко. Изразито висок фискални дефицит уз брз раст јавног дуга натерао нас је да прихватимо ММФ као „стечајног управника“. Економска, мигрантска, политичка и друге кризе су огроман терет за исцрпљену, девастирану, разорену и нереформисану српску привреду. Низак и опадајући ниво инвестиција уз висок ниво незапослености пратеће су појаве наше привреде, и то у дужем временском периоду. При томе је пад производње праћен падом тражње и животног стандарда становништва, што нас је увело у зачарани круг из кога се тешко извлачимо.

У том оквир послују и пољопривреда и агропривреда, констатује др Пејановић, и морају да деле судбину и опште стање у коме се већ дуго времена Србија налази. А то опште стање је тешко, додаје саговорник „Дневника”...

– Како од 2001. до 2015. имамо силазни тренд прерађивачке индустрије - и прехрамбене, као њеног дела - онда је јасно да не можемо и не смемо гајити лажна очекивања. Но, не бисмо смели, исто тако, ни да падамо у пословни песимизам, да „дижемо руке“, да падамо у разочарења и безнађе. Морамо ангажовати све своје снаге и енергију да помогнемо да нам се „кућа не уруши“. Сада је и с тим у вези потребан економски патриотизам и висока друштвена свест, а не политизација и манипулација зарад политичких поена ове или оне политичке странке. У сваком случају, када је реч о незадовољству паора, оно је оправдано и Влада је дужна да га ублажава, а не распирује, односно морала би да се труди да бар створи подстицајни амбијент, ако већ не може да издвоји више средстава за пољопривреду.

Мирослав Стајић