Нужна је ефикасна демонтажа наказног економског система

а оно мало инвестиција често биле погрешне, онда никога не треба да чуди што „нови“ предузетнички слој не инвестира у нове технологије и фабрике које запошљавају, извозе и праве профит, већ у супермаркете, некретнине и хартије од вредности односно у оно што доноси брзу зараду, тврди у разговору за „Дневник“ Никола Павичић, привредник и почасни председник бачкопаланачке компаније „ Таркет“.

– И домаћи и инострани инвеститори радије инвестирају у банке, у супермаркете, у некретнине и сферу услуга него у производњу. Само 15 одсто укупних инвестиција и домаћих и страних отишло је у реални сектор. Зато не можемо кривити инвеститоре. За то је крив систем који подстиче инвеститоре да инвестирају у све само не у производњу. Наш економски систем кога смо направили после промена 2000. године почива на високим каматама, кредитима са валутном клаузулом, прецењеном курсу, двовалутном систему, високим порезима и претераној јавној потрошњи. Тај систем уништава домаћу производњу, онемогућава извоз и стимулише увоз.



Преко високих камата и кредита са валутном клаузулом банке извлаче новац са рачуна предузећа и из yепова грађана, праве високе профите и згрћу богатство, а грађане и предузећа воде у дужничко ропство. Постојећи економски систем добар је онима који су га и креирали. Он веома добро служи власницима банака, финансијским шпекулантима, увозницима, власницима трговачких ланаца, а можда и држави. Он је легализовао реалну власт финансијске олигархије, не само над производњом, него и над целим друштвом. Ако кога треба да кривимо што у Србији ничу супермаркети уместо фабрика онда је то држава која је направила овакав економски систем. 



Шта бисмо требали да учинимо да бисмо имали вишу стопу раста и колико смо реално способни да извозимо ако стоји чињеница да имамо мало сопствених производа?



– Морамо прво да демонтирамо овај наказни економски систем који гуши производњу и онемогућава економски раст. Докле год постоји овакав систем у Србији неће бити раста. Србији треба висока стопа раста производње ако желимо да се прикључимо развијеним економијама и надокнадимо изгубљених 25 година. Требају нам двоцифрене стопе раста. Кад у данашњој Србији, која већ 25 година нема раста производње говорите о двоцифреним стопама раста, многи ће вам рећи да сте скренули у воде езотерије. Са друге стране границе између могућег и немогућег у економији никада нису фиксиране па и двоцифрене стопе раста могу се постићи. Неке земље као Кина, Јапан, Кореја, Хонг Конг, Сингапур су то успеле. У не тако далекој прошлости и Србија је имала стопе раста близу двоцифрених. Златни период српске привреде су године између 1965 - 1990. Стопа раста у тих 25 година била је 7,8 одсто. Са 400 хиљада запослених у индустријској производњи 1965, стигли смо на милион и 32 хиљаде запослених у 1990. години. У то време нисмо имали подршку ММФ-а, Европске заједнице, Светске банке, Америке, Русије и Немачке. Фабрике су ницале као печурке, а финансиране су из оскудне домаће акумулације.



Има више области у којима Србија има значајне домаће ресурсе. Најатрактивнија област са тим домаћим ресурсима је производња хране. Инвестиције у фабрике хране, у фарме, у воћњаке и повртњаке нису тако високе. Владамо тим технологијама и имамо оно што је најважније за развој, осигурано тржиште од 200 милиона становника на којем продајемо без плаћања царина. Нисмо везани само за то тржиште јер храну можете продавати на свим тржиштима у свету и уз реалан курс бити конкурентни. Увозна компонента није велика и нето девизни прилив је висок. За две до три године можете пустити у рад стотине нових фабрика, стотине фарми, воћњака и повртњака. Те нове фабрике хране вратиће у живот многа од 650 хиљада пољопривредних домаћинстава у Србији јер нове фабрике не могу да послују без малих произвођача - коопераната. У тој области можемо научити много од земаља које су постале велики произвођачи хране. То је сигурно Холандија која има близу 4,5 милиона хектара обрадивог земљишта као и ми, 80 милијарди евра извоза хране, а ми мање од 2 милијарде.



Ако хоћемо да уместо супермаркета градимо фабрике, фарме, воћњаке и повртњаке треба нам јефтин капитал и Инвестициона банка која ће јефтиним капиталом финансирати овакве пројекте. За ту банку треба оснивачки капитал, а он се може обезбедити на више начина. Ако продамо Телеком све што добијемо за њега треба да буде оснивачки капитал Инвестиционе банке. Ако се код пријатељских земаља задужујемо за инфраструктуру, могли би се задужити и за јачање потенцијала Инвестиционе банке. Наша народна банка мора мењати рестриктивну монетарну политику којом гуши предузећа. Ако Европска банка емитује евре да би оживела посусталу производњу, зашто Народна банка новцем из емисије не би подржала овакве пројекте.



Тврдите да је неопходно забранити такозвану валутну клаузулу односно везивање динарских кредита за страну валуту, најчешће евро. Зашто?



– Поред високих камата још већи проблем за наша предузећа и грађане су кредити са валутном клаузулом. Скоро 97 одсто кредита које користе грађани и предузећа су кредити са валутном клаузулом. Ако курс расте, расте и главница и обавеза корисника кредита. Валутни ризик преваљен је на грађанина и предузеће уместо да буде подељен између банке и корисника кредита. На примеру кредита у швајцарцима видели смо какав је то проблем за грађане и куда то води. Кад централна банка Швајцарске ревалвира швајцарац обавеза грађанина Србије по кредиту у швајцарцима порасте. Шта ће бити кад Централна европска банка донесе одлуку сличну Централној швајцарској банци и ревалвира евро?



Сви кредити грађана и предузећа су са валутном клаузулом и индексирају се према евру. Дужничко ропство предузећа и грађана постаће реалност. Исто ће се десити када држава Србија не буде у стању да вештачки брани динар. Тај дан је близу. Шта је решење да се избегне најгоре и како држава може да заштити грађане и предузећа од дужничког ропства? Мало је људи који желе да дају одговор на ово питање иако постоје само два решења. Прво решење је вратити се динару забраном закључивања кредитних уговора са валутном клаузулом. Друго решење је увођење евра као што је то урадила Црна Гора и неке друге земље.



Забраном валутне клаузуле у уговорима о кредиту држава добија могућност да слободно води политику курса и да њом подстиче извоз и дестимулише увоз. Кад се укине девизна клаузула држава ће моћи слободно да врши девалвације или ревалвације динара када оцени да јој је то интерес. Девалвација или ревалвација динара неће утицати на обавезу грађана и предузећа у постојећим кредитним уговорима.



Српски пословни клуб „Привредник“ залаже се да убудуће мерило успеха привредника буде остварени профит, као и плаћени порез на добит из пословања. Да ли је то „права мера“?



– У српски пословни клуб „Привредник“ учлањен је углавном домаћи крупни капитал. Изузимајући МК Систем који је претежно производни већина фирми које су чланице „Привредника“ су претежно у сфери финансија и услуга. Зато оне имају своју логику вредновања пословне успешности. Ја се слажем да је профит мерило пословне успешности али то мерило важи у земљама са нормалним економским системом где сви имају једнаке услове. У Србији не можете рећи да су исти услови за прављење профита у банкама и трговини са једне стране и у производњи са друге стране. У последњих 15 година кумулисани губици у производњи Србије су 25 милијарди евра. За тих 15 година банке су бележиле профит који се мери милијардама евра. Не знам тачно колико милијарди. Значи ли то да смо ми у производњи баш толико глупи и незналице, а они у банкама, трговини и услугама тако паметни и успешни? Кад направимо једнаке услове за све онда ће важити профит као мерило успешности.



Да ли би уколико би се државна помоћ са државних губиташа преусмерила на здравији део привреде дошло до „експлозије“ иновација, нових производа и услуга и нових радних места?



– Нико не зна тачно колико је држава у последњих 15 година из буyета дала помоћи великим губиташима. Процена је да је то близу 10 милијарди евра. Да смо тај новац улагали у Инвестициону банку и њиме финансирали изградњу нових фабрика данас смо могли имати преко хиљаду нових фабрика, фарми, воћњака и повртњака, двоцифрену стопу раста, извоз преко 30 милијарди, и неколико стотина хиљада новозапослених.



Љубинка Малешевић

 

Курс је главни инструмент преко кога се подржава извоз



– Србија је мала земља и мало тржиште које не може бити покретач раста. Ако желимо високе стопе раста морамо изаћи на инострана тржишта. Без извоза нема раста али без реалног курса нема извоза. Курс је главни инструмент преко кога све државе у свету подржавају извоз. То раде Кина, Јапан, Кореја и сви велики извозници у свету. Ако хоћемо извоз морамо мењати монетарну политику, а то значи девалвирати динар и нашу привреду направити конкурентном у извозу.



Ако не променимо курс друге мере подршке извоза немају никаквог смисла. Зашто држава не девалвира динар и подстакне извоз? Па зато што ако то уради направиће проблеме предузећима и грађанима који имају кредите са валутном клаузулом. Држава је сама себи везала руке. Јер због наводне заштите грађана и предузећа вештачки одржава нереалан курс и на тај начин онемогућава извоз и подстиче увоз. Тако уништава сопствену економију и сече грану на којој седи. Политика курса је најмоћније средство у рукама државе којој треба раст и развој производње, а наша држава не може да користи то средство јер јој институт валутне клаузуле везује руке.

Ништа док не почну да се граде фабрике,фарме, воћњаци...



– Ако хоћемо високе стопе раста, морамо да инвестирамо. Морамо градити нове фабрике, фарме, воћњаке, и повртњаке. Не можемо чекати само стране инвеститоре да дођу и да нам подигну фабрике. Носиоци инвестирања треба да буду домаћи инвеститори, а они то неће бити све док не променимо каматну и кредитну политику. Са високим каматама нема инвеститора ни нових фабрика. Морамо добро размислити у шта ми то треба да инвестирамо. Већина земаља инвестира у ону област где постоје домаћи ресурси. Огромне инвестиције типа Фиата и Железаре нису право решење за Србију. Ту сем домаће радне снаге немате никаквих домаћих ресурса. Фиат је прошле године извезао милијарду и 250 милиона евра, а увезао нешто више од милијарду. Нето девизни прилив из тог посла је веома мали, а забележен је и губитак у пословању. Још драстичнији случај је Железара.