Нова шанса за посрнулог гиганта
који управо ове године навршава 150 година постојања. После преименовања у деоничарско друштво, из досадашњег акционарског, при чему је ЈП “Србијагас” постао већински власник са уделом од 65 одсто, у фабрици је ангажовано 630 радника, а велики терет у предстојећем спровођењу плана реорганизације биће и дуг повериоцима вредан 24 милиона евра, настао у периоду посртања након приватизације.
– Стечај је окончан и сада се налазимо на почетку једне нове етапе у историји фабрике. Задовољство је да смо успели да изборимо прилику и још једну шансу, можда последњу, за “Тозу Марковића”. Фабрика је окончала једну битку од годину и по да се дође у ситуацију да сама докаже пре свега повериоцима у чијим је рукама, свима нама, грађанима Кикинде, Србије и региона да она има своје место на тржишту и да се овом фабриком ако се домаћински управља могу остваривати озбиљни економски резултати, да људи који у њој раде и фирме које су око фабрике могу да имају значајне интересе у решавању своје егзистенције – каже у разговору за наш лист новоименовани директор “Тозе Марковића” д.о.о. Владимир Илић.
Наш саговорник је категоричан да би била економска трагедија овог краја да “Тоза Марковић” није добио шансу. Он додаје да је разумљиво страховање да ли ће фабрика моћи у том периоду од 10 година да издржи тржишну утакмицу са огромним теретом.
- Фабрика излази на тржишну утакмицу са озбиљним теретом дугова од 24 милиона евра, које је у обавези да врати повериоцима у класи један, пре свега банкама. Након прве године грејс периода, фабрика мора квартално свака три месеца да има спремних 650.000 евра за враћање дуга повериоцима. Забринути смо да ли ће се то моћи издржати, поготово што у тржишној утакмици имамо велику конкуренцију која је у тој трци без терета који нас притиска, и има могућност да улажу у развој, док “Тоза” прво мора да враћа дугове повериоцима и поврх тога да заради за евентуална улагања – појашњава Илић.
По његовим речима, у позадини шансе која је пружена компанији на првом су месту економски разлози, које су препознали Влада Србије и “Србијагас”, заједно са кључним повериоцима из банкарског сектора. Директор “Тозе Марковића” напомиње да је у свему требало усагласити и веома компликована правна питања, у сложеној процедури кроз коју се пролазило годину и по дана.
– Након Скупштине уделичара одржане 12. августа “Србијагас” је двотрећински власник “Тозе Марковића” уз осталих 191 уделичара, правних и физичких лица. Уделичари из класе три су конвертовали своја потраживања у деонице тако да међу њима имамо и радника уделичара са свега 50 или 60 динара, наспрам “Србијагаса” са уделом вредним око 10 милиона евра, у односу на укупни основни капитал процењен на безмало 16 милиона евра. Бивши власник пре стечаја Дејан Бабић, преко своје две фирме има удео од шест одсто. Читава процедура која је спроведена у случају фабрике “Тозе Марковића” у стечају, до сада је непокривена судском праксом и законским одредбама које регулишу излазак из стечајног поступка, као и промена правне форме из акционарског друштва у ДОО у предузећу у стечају које ради у пуном капацитету, тако да је читава процедура била пионирска, па је и због тога дуго трајала – прецизира Илић.
Изласком из стечаја свих 613 радника је добило отказе па су нови уговори о раду склопљени са 630. Од бивших који су били ангажовани у време стечаја само њих петнаестак није поново примљено, а повећање од 17 радника се односи на промену система обезбеђења фабрике, на коме ће радити 36 радника који неће више коштати од досадашњег ангажмана посредством Агенције за обезбеђење. “Тозом Марковић” практично управља Надзорни одбор са заменицом директора “Србијагаса” Блаженком Мандић, где су још укључени представници ЕПС-а, “Вода Војводине”, Ерсте банке и Банке Интеза.
По речима директора Владимира Илића, менаyмент све своје одлуке доноси тек након сагласности Надзорног одбора, који опредељује све стратешке потезе фабрика. Уговор са свим радницима је потписан на три месеца, да би се поставила најоптималнија организациона структура, да би фабрика преживала. Илић додаје да ће оквирно садашњи број радника остати за постизање постојећег нивоа производње, а да је планом реорганизације предвиђено 260 радника на неодређено време. У односу на период у стечају, када се радило за минималац, директор Илић најављује да радници могу рачунати на нето повећање примања 6.000 до 10.000 динара, измириваће се и путни трошкови максимално до 12.000 динара, такође и топли оброк.
- Сигурно је да нема места страначком запошљавању, јер је опстанак фабрике “Тоза Марковић” економска прича – истиче Илић. - Да постоји економско оправдање био бих јако срећан да имамо 800 радника, што би значило производњу 60 милиона комада црепова и 2,8 милиона квадрата керамичких плочица. Са постојећим бројем радника у овој години оствариће се производња 35 милиона комада црепова и 1,8 милиона квадрата плочица. У наредном периоду ћемо свакако морати да се позабавимо повећањем производње плочица, где је специфична ситуација јер плочице тренутно нису бренд фабрике него се производи за Керамику “Јовановић” и “ЕНМОН” који су нам стратешки партнери у том делу посла. Већ следеће недеље ћемо имати разговоре са њима, та сарадња траје и нећемо је кварити. Мислим да постоје обострани интереси да се сарадња настави узлазном линијом.
Процене су да је фабрика у солидном стању, и поред свега што ју је задесило у приватизацији, а без обзира на чињеницу да у претходних десетак година није било улагања, црепови и плочице из погона кикиндске фабрике имају квалитет и купце.
– Десет година је данас јако дуг период у технолошком смислу, јер су промене огромне. Сви наши конкурентни су један па и три корака испред нас. Ипак, морамо да размишљамо о развоју и имамо планове да у грејс периоду од наредних годину дана аутоматизујемо једну линију и улажемо, да бисмо добили потребан ниво квалитета које тржиште очекује. У време стечаја решен је проблем откупа земљишта, тако да у наредном периоду од шест-седам година на располагању има довољно сировина. Фабрика такође нема разлога да брине за квалитет радне снаге и за прихватљивост на тржишту, а у ходу треба правити корекције које могу да дају боље финансијске ефекте, јер нама треба озбиљан профит да би с једне стране враћали дугове повериоцима, а с друге стране да се спремимо за нова улагања, без којих ће фабрика после неколико година остати на маргини, јер ће их сви остали технолошки превазићи. Управо се ради једна физибилити студија за улагање у линију производње црепа, о чему ће се разговарати са већинским власником, која средства можемо да искористимо за инвестирање, јер банке неће дати кредите предузећу у плану реорганизације, али фабрика може да обезбеди сопствена средства.
Милорад Митровић
Експанзија на тржиште Румуније
Кикинда је некада словила за престоницу црепа, јер се у погонима фабрике “Тоза Марковић”, капацитета 100 милиона црепова годишње, производило више него у погонима свих осталих фабрика заједно и имала је лидерску позицију на тржишту. Директор Владимир Илић каже да цреп из Кикинде има купце на домаћем и иностраном тржишту у региону, при чему је у последње време огромна експанзија на румунско тржиште, где се пласира трећина производње, а у овој години комшијама из ЕУ ће се продати око 10 милиона црепова.
- Фабрика без икаквих проблема може и сада годишње да производи 50 до 60 милиона комада црепова, али производи се колико може да се прода. Прилике на тржишту нису једноставне због присуства јаке конкуренције. Неке од фабрика, попут “Младости” из Лесковца, развила се у периоду када је “Тоза Марковић” доспео до стечаја. У међувремену се тржиште смањило и смањује се по потенцијалу потрошње, али ова фабрика има производ који на том тржишту има име, јер ко год на простору централне Европе и Балкана помене “Тозу Марковић” прва асоцијација је цреп, или обрнуто, ако се помене цреп прва помисао је “Тоза Марковић” – наглашава Илић.
Планом реорганизације врло прецизно је дефинисан обим производње од 35 милиона комада црепова и 2,5 милиона квадрата плочица, а према уверавању Илића, по ценама које се сада постижу фабрика може да измирује све текуће трошкове и враћа дуг повериоцима. За реализацију плана, уз постојећи обим производње црепа, потребно је повећање производње и продаје керамичких плочица.