Нешто попут Скајпа створиће се и у Србији

  могућности за развој информационих технологија у Србији инжењер електротехнике из Калифорније Војин Живојновић, који је управо путем „Скајпа” поставио питање премијеру Вучићу приликом обележавања 100 дана рада Владе. – Предвиђам да ће у следећих десет година од укупно, рецимо, хиљаду нових старт-апова свих типова у Србији, 100 бити дугорочно профитабилно, да ће десет доћи до таквог нивоа развоја да могу да плаћају значајан порез на профит држави и да покрију и надмаше све трошкове државе за развој инфраструктуре и школовање младих стручњака и улагања у стартапове.

Живојиновић је докторирао у Немачкој и тамо деведесетих година прошлог века основао први старт-ап, који је 2004. преузела чувена британска фирма АРМ. Пре четири године покренуо је нови старт-ап, који се бави специјализованим софтвером за оптимизацију потрошње чипова у мобилним уређајима у Инкубатору техничких факултета у Београду, и одлично напредује.

Он је премијеру Вучићу предложио и да Влада размисли о покретању националног инвестиционог фонда за развој ИТ-а. На питање шта би он донео Србији, одговара:

– Ако Србија жели да направи 100 изванредних профитабилних фирми зарад тога да би се запослиле десетине или стотине инжењера, којих у Србији нема довољно, за то онда не треба стварати национални инвестициони фонд. Али тешко да ће то кроз порезе и доприносе на плате вратити у касу трошкове инфраструктуре и њиховог школовања – објашњава он. – Али, ако Србија жели оних кључних десет старт-апова који ће променити финансије државе, потребно је да уложи да би зарадила, да створи услове за стварање 1.000 старт-апова из којих ће се винути тих вансеријских десет.

Каже да се само кроз национални инвестициони фонд иза којег стоји држава може привући велики страни вентуре (ризични) капитал да би тих десет компанија расло, правило значајан профит и плаћало порез на добит, а не само нудило запослење.

Додаје да је на први поглед рачуница за државу много једноставнија ако са страним партнером субвенционише радна места у ИТ-у, него ако субвенционише пословне идеје које су ризичније, али које реализују стручњаци са знањем које је јединствено на светском нивоу. Међутим, како наводи, на дуги рок ризик с радним местима је вишеструко већи јер страни партнер лако може преместити производњу у неку другу земљу, док је готово немогуће преместити већу групу стручњака.

Као пример наводи да је и после најновије аквизиције „Скајпа” од стране „Мајкрософта” и премештања седишта компаније у Луксембург око 44 одсто кључних запослених и даље у Естонији, иако би, рецимо, у Индији трошкови били вишеструко нижи.

Е. Дн.

Цена радне снаге

На питања колико је цена радне снаге у Србији привлачна за оснивање старт-апова у Србији Живојновић каже да она јесте нижа од оне у Немачкој, Енглеској или Америци, али да то може и да завара.

– У тим земљама за ту вишу цену рада добијате одмах инжењере с одређеном експертизом, што у Србији није увек случај јер је тржиште инжењера мање па је прво потребно инвестирати у обучавање одређених инжењерских профила – објашњава он.

У нашем случају, истиче, то је било од мањег значаја јер, где год да смо у свету почели, морали бисмо дужи период инвестирати у развој специјализованих знања.