НБС доводи у ред провизије за картице

нису рекли да картице не примају. Трговци често ограничавају врсту робе коју продају преко картица, рецимо, ону на акцији. Разлог за то што, упркос малом промету, одбијају да продају робу су превисоке провизије које сносе када потрошач плаћа пластичним новцем. То би се ускоро могло изменити. Народна банка Србије спрема се да донесе пропис по којем ће уредити провизије слично решењима која важе за све земље Европске уније, где је 8. јуна прошле године донета Уредба о међубанкарским накнадама за плаћања везана за картице. Њоме су међубанкарске накнаде ограничене на територији целе Уније. Баш као и у тим земљама, и у Србији би ограничење поменутих провизија требало да донесе ниже трошкове трговцима, а тако се отвара пут ка већем промету и нижим ценама. То истовремено значи нижу инфлацију, пошто плаћање картицама доприноси борби против сиве економије јер се промет евидентира па самим тим и порез који треба платити.

Трговци су одушевљени том најавом, а посебно власници минимаркета.

– Преко нашег удружења и Привредне коморе Србије још раније смо тражили да се та материја регулише и провизије ограниче – каже председник Удружења трговаца Новог Сада, а које покрива и велики део Војводине, Млађан Шумић. – Због високих провизија продаја дела робе се једноставно није исплатила преко картица. Остаје да видимо како ће се то регулисати код нас.

Од нових прописа много очекују и већи системи. Тако руководилац корпоративних комуникација у „Универекспорту” Оливера Ћирковић каже да су провизије код картица у Србији знатно веће него у земљама ЕУ те да је то да ће оне бити ограниченем слично прописима у ЕУ, добра вест.

У земљама Европске уније, након одлуке о максимирању, провизије су 0,2 до 0,3 одсто. У Србији су од један до три одсто па и више.

Међутим, цела та проблематика и није тако једноставна како се то на први поглед чини. Код платних картица треба разликовати међубанкарске и трговачке накнаде односно провизије.

Међубанкарску накнаду наплаћује банка која је закључила уговор с издаваоцима картице – системима попут „Визе” и „Мастеркарда”, али и мањим, попут наше „Дине” и не одређују их оне већ картични системи, али представљају приход банака. Код нас је та накнада најнижа за домаћу „Дина” картицу и износи 0,83 одсто. Код међународних картичара креће се код нас у просеку од 1,1 до 1,2 одсто, мада има и услуга где прелази два процента на нашем тржишту. Када банка регулише међубанкарску накнаду, формира трговачку накнаду. То је провизија коју она наплаћује трговцима код плаћања картицом. Оне се формирају тако што на међубанкарску провизију банка дода своју, односно чак 80 одсто трговачке нанкаде чини међубанкарска накнада, па зато код нас провизије које се испостваљају трговцима износе око три процента. Највише су код плаћања у системима е-трговине и крећу се око 3,5 одсто.

Код преговарања трговаца и банака, те накнаде могу бити и ниже. Међутим, за њих обично успевају да се изборе велики трговачки ланци јер су они, због већег промета, и јачи преговарачи код банака.

Д. Вујошевић

Ко плаћа цех

Такав систем код нас доприноси томе да банке потрошачима нуде картице које имају што вишу међубанкарску провизију. Потрошачима је то, наизглед, свеједно, али тровцима сигурно није.

А то што је та материја и у целој ЕУ регулисана на исти начин иде у прилог чињеници да би то требало учинити и код нас.