Намештај од врбовог прућа продавали и Американцима

носи име по њеном покојном оцу Михаљу Шимону, најпознатијем мајстору старог заната који полако али неумитно одумире, мада се корпарство засновано на врбовом прућу из врбака крај Тисе било добро утемељило почетком прошлог века, а производи од плетеног прућа надалеко познати, све до Америке.   У првој корпарској задрузи основаној 1904. године, некада се плело на велико, мештани су се упошљавали и тако обезбеђивали егзистенцију, а данас помало са сетом Ержебет Тандари вели да нико сем ње не плете употребне предмете и ствари од врбовог прућа.

– У селу само се ја бавим корпарством и у понуди је само оно што својеручно исплетем – сазнајемо од Ержебет Тандари. – Корпарство је доста тежак и специфичан занат, толико, да мислим да жене не би требало да га науче и раде, јер је то више мушки посао. Обучила сам се занату у задрузи, а и отац Михаљ Шимон се цео живот бавио корпарством, па сам и код куће могла да га усавршавам. Некада је било много више врбака крај Тисе, где се прибављало пруће, а ја још имам једну парцелу одакле је пруће које користим за плетење.



Интересовања за производе плетене од врбовог прућа на тржишту има, јер колико год исплете, Ержика све успе да прода. Вероватно због тога што су то лепи, атрактивни производи од природног материјала, ништа се дуго не задржава на лагеру код куће.

– Плетени предмети од прућа користе се за разне потребе у домаћинству и за украс. Оно што исплетем свиђа се и мени, а и муштеријама – каже Ержика Тандари.

Људи са стране који наврате у Мартонош, па и Мартоношани који живе у расејању, разним приликама, пре свега током празника, посетом музеју корпарства воле да се подсете времена када је стари занат био у процвату, од кога је живео велики број породица. Корпарством се до скоро, све до смрти бавио Ержикин шогор Силвестер Биач. Иако се млађи не отимају да се обуче корпарству корпарска лоза ће се наставити, јер иако је корпарство више за мушкарце, Силвестерови синови нису били заинтересовани, али како смо сазнали, снајка из ове фамилије учи да плете пруће и добро јој иде.



Некада је крај Тисе у атару Мартоноша под племенитом врбом било и преко 50 катастарских јутара, па су од прућа велемајстори старог заната плели разне артикле, па и првокласни намештај, који су извозили и Американцима. Покојни велемајстор корпарства Михаљ Шимон бавио се овим занатом седам деценија, све док му вид није ослабио, традицију је до смрти чувао његов зет Силвестер, а сада још плете само ћерка Ержика.

Рукотворине од врбовог прућа саткане вредним и вештим рукама мартоношких корпара равне су савршенству. Шта све може да се исплете од савитљивог прућа племените врбе остало је у ексклузивним каталозима, јер се домаћем и иностраном тржишту из корпарске задруге нудило око 150 разних производа, а муштерија је било у Немачкој, Шведској, Француској, Египту Француску и широм света све до Америке.

У златно доба мартоношког корпарства, када су се од прућа плеле корпе, пијачни цегери разних фела, корпице и разни предмети, удобне фотеље и гарнитуре намештаја, а у плетеним флашама и балонима палинка се одувек најбоље чувала.  У селу је у прошлом веку радило више корпарских задруга, али су оне сада само прошлост, јер су изумрле генерације корпара. Више корпарских радњи и задруга радило је између два светска рата, а нарочито велики процват корпарства био је у периоду између 1950 и 1970. године, а корпарски погон угашен је 1975. па се већина корпара окренула другим занимањима или се посветили паорлуку. 



Било је сезона када се у Мартоношу упошљавало и више од 200 корпара. Пре нешто више од две деценије мештанин Август Обу је са великим амбицијама кренуо да обнови корпарство, чак подигао и нови врбак, али и поред пуно уложеног труда да их анимира млади нису показали већу заинтересованост и упорност да се посвете корпарству, без обзира што се у селу дуго у многим породицама преносило с колена на колено.

Са одумирањем корпарства нестали су и некадашњи засади племените врбе. Без обзира што врба крај Тисе расте »као из воде«, врбак треба неговати, а није сваке године род и квалитет прућа исти, али то су већ финесе, које знају само они који су остали у корпарству. С јесени, када у новембру лишће опадне, обавља се сеча прућа и лагеровање.



Пруће неољуштено са кором може да послужи за припрему за плетење и нешто дуже од годину дана. Скувано и ољуштено од коре, а затим природно осушено, на тавану на плетење може да чека и две деценије, открили су нам у ранијим приликама мајстори корпарског заната. Непосредно пре плетења, да би добило на савитљивости и еластичности, пруће треба претходни дан потопити у воду. Од тако навлаженог врбовог прућа, у Мартоношу рукотворине плете још само Ержебет Тандари.



Милорад Митровић