Најава наплате уласка у ЕУ забринула Подунавце

 Бачванима и Сремцима, изазвала је и пажњу и позорност са обе стране реке и границе. Да ова изјава неких бриселских званичника није само плашење миграната који су нагрћу у ЕУ говори и реаговање Ивице Дачића, министра иностраних послова, који је рекао да се Србија противи увођењу система наплате уласка грађанима наше земље у ЕУ и најавио да ће, ако то заживи, он предложити контрамере. Он је, у свом обраћању на министарском скупу Вишеградске групе и Западног Балкана, поручио да државе треба да поштују једна другу и да раде у заједничком интересу.          

Овакве мере, кажу разложни људи у Бачкој Паланци, али и у суседном Илоку у Хрватској, могу да предложе, а сви се надају да их неће бити, само они који не разумеју живот уз границу, историју, који не разумеју комшије, добре односе на којима толико инсистира ЕУ. Живот уз границу, поред свега другог у нормалним временима, подразумева предност, могућност лакше, веће трговине, прожимање култура и религија, богатство различитости, бољи и богатији живот... Свака рампа, наплата такси за пролазак кроз моју или твоју авлију, раздвајање по формату и боји пасоша, једностране привилегије, никада у историји, не само у овом делу приобаља Дунава, није донело ништа добро.



Можда Новосађанима, Београђанима, Врањанцима, Чачанима... овакав дијалог нашег министра са бриселским чиновницима и није толико битан. Они нису криви што не морају свакодневно, да би радили, живели, посећивали родбину и покојнике на гробљима,  да пролазе пар километара кроз територију једне од чланица ЕУ, а овде је реч о Хрватској. Да се разумемо, нико у Бачкој Паланци, није рекао да је за овај предлог новог намета крив било ко из Хрватске. Једноставно, траже да их неко разуме, да уважи овдашњи изузетак јер новом географијом установљеном деведесетих година прошлог века, овај део приобаља велеке реке доведен је до комуникацијског апсурда.



Проблем је и што и  хрватски држављани нису за овакву наплату уласка у ЕУ,  јер вековима Паланка и Илок живе буквално на две обале. Од центра једне до центра друге вароши свега је нешто више од пет километара, а мост који их повезује буквално улази у последње улице два места. Илочани готово свакодневно долазе у Бачку Паланку, купују све оно, а доста је тога, што је много јефтиније у Србији. Када би ЕУ нашим држављанима наплаћивала улазак то би, барем по Дачићевој најави, урадила и наша страна „европејцима“. И, шта би онда урадили? И једни и други свакодневно би плаћали за оно што сада имамо забадава.



Оваква, или њој слична идеја, подгрева приче за које се мислило да су црна прошлост. У руке поново узимају „мегафон“ они који су неколико последњих деценија викали како смо сами себи довољни, како нас цео свет мрзи, како је све завера... Сада се буде и они који тврде да је 1974. године Јосип Броз намерно направио мост који је прескочио Дунав да би спојио Србију и Хрватску код Бачке Паланке и Илока. По њима, ова ћуприја је требала да буде пар километара низводније, између Паланке и Нештина, спојила би две обале и била би то најузводнија ћуприја на Дунаву која спаја две обале које су на територији Србије...

Нешто слична прича у овом делу приобаља била је актуелна и не тако давно када је Хрватска због мигранске кризе затворила граничне прелазе са Србијом, па је због Сиријаца, Пакистанаца, Ирачана, Авганистанаца... неколико дана био блокиран живот у овом делу Бачке и Срема, а највише је трпела привреда. Додуше, локална самоуправа  и Јавно предузеће „Путеви Србије“ већ пар година ради на пројекту изградње новог моста који би спојио две обале Србије, а по пројекту који је при крају и који за државу раде они који су тај посао добили на тендеру „Путева Србије“.



Нова ћуприја требала би да реку премости на самом уласку у Бачку Паланку из правца Новог Сада, а на сремску страну да изађе на раскрсницу пута Нештин  - Визић, пар стотина метара од нашег царинског пункта према Хрватској. Урађен је и пројекат реконструкције и изградње пута Нештина – Визић – Ердевик, комасација, односно експропријација земљишта за прилазне путеве са једне и друге стране реке ускоро ће бити завршена. Када се све заврши овом делу Бачке и Срема биће ближа и Сремска Рача, Република Српска, БиХ, Западна Србија, не би било заустављања на граничним прелазима, царине, трошкови би, то веле и еконимисти, били много мањи и за привреду и грађане.



Традиционални намћори у Бачкој и Срему, после најаве из Брисела, сада, поново имају шлагфорт, јер кажу да када је и постојећа ћуприја преко Дунава  пре 42 године пуштена у саобраћај, врло брзо је почела наплата мостарине, потом су са једне и друге стране постављене барикаде, жица, борна возила, тенкови, засели су људи са пушкама... У време НАТО бомбордовања тадашње Југославије овај мост је два пута погођен, али је касније поправљен и ондашњи званичници Хрватске и Југославије су га поново свечано отворили, а саобраћај је кренуо без наплате мостарине.



Сада овдашњем свету са обе стране реке свако спомињање могућности да се овде поново нешто наплаћује изазива нервозу. Ако ЕУ и уведе наплату, мада је за сада цела ова прича на дугачком штапу, наша власт може да помогне свом локалном становништву које је принуђено да свакодневно пролази кроз Хрватску, односно ЕУ,  тиме што би им, на пример, а на основу доказа у пасошу рефундирла намет на намет, а можда ће до 2020 године Србија бити у ЕУ, али таква чуда су нас до сада углавном мимоилазила...



Милош Суџум

Целу плату би појела такса



На пример, да би неко из Нештина и Визића дошао до административног центра општине, Бачке Паланке, или куће, села, Дома здравља, суда, пијаце... мора прећи мост, а да би се преко њега прешло потребно је проћи 2-3 километра кроз хравстку територију односно кроз ЕУ. Неки то чине свакодневно, а ово је и најкраћи пут из Јужне, па и доброг дела Западне Бачке са Шидом, аутопутем Баоград – Загреб, веза са БиХ, Републиком Српском... Ако би они који свакога радног дана, на путу од куће до фабрике, морали да плаћају 5 плус 5 еура, онда одмах могу да дају отказе у фабрикама јер би радили само да плате најављену таксу.