Мушке фризуре освајају награде, а привлаче жене

 на пијачним тезгама српских бувљака, па само по себи није било чудно ни то што је рођењем Зрењанинка, а Сомборка животним избором Маријана Живковић, дипломирана фризерка, трпела жегу, снег или кишу на сомборском бувљаку. Оно што је било јединствено код ове младе жене је била, међу посетиоцима и трудбеницима пијачним позната, фама о томе да поред свега тога њен изабраник срца још из средњошколских дана, Слободан, уз овако несебичну подршку супруге борави у Лондону на специјалистичким фризерским студијама код неких од најпознатијих уметника и шампиона овог заната.



Народ као народ, причао, причао па се од приче и уморио, кад виђу врага су седам бињиша, није прошло ни две-три године, када је као својеврсна сензација у Србији насушно жељној лепих вести ођекнула она са друге стране света, из бљештавила Лас Вегаса. Елем, чак 40 година након успеха легендарног Јанка Ступовског на светској смотри најбољих светских фризера један креативац овог заната са простора онога што се данас дефинише као екс-Југославија, успео је да се пробије у сам врх струке која за развијенији свет одавно представља уметност. Слободан - Жика Живковић тиме је крунисао свој дугогодишњи рад, муку, зној, одрицање породице, доказујући да ако си „пелцован и дресиран“ од малена, можеш да се и из неког маленог градића нађеш под светлима светске шампионске позорнице.



А почело је давно, када је непосредно по пресељењу из родне Суботице у Сомбору Жика кренуо у школу. Због здравствених проблема било је јасно да знатижељни дечко не може да рачуна на „физику“, што је препознао и његов отац, који је врло вешто га усмеравајући „из невезаног“ купио прибор за шишање, водио сина на свако шишање код другог берберина, људи инокосних, склоних разним диванима, па самим тим и занимљивих дечурлији. И тако је то кренуло...



- Није нико правио неку пресију на мене, али ето, заволео сам тај занат, па када је дошло време за средњу школу већ нисам имао никакву дилему - присећа се Жика почетака. - Испоставило се да у нашој, сомборској, средњој школи баш те године нису уписивали фризерски смер, али нисам одустао, већ се покупим и одем у Зрењанин, тамошњу школу „Ратко Пурешевић“. Живим у дому, али и користим сваку прилику да шишам. Цимере, васпитаче, професоре, малишане у дому за незбринуту децу, а у исто време обилазим бербере, старе мајсторе, гледајући учим и скидам „цаке“... - наставља причу која је као створена за Холивуд. Наравно, допринос томе даје и средњошколска романса са Маријаном, школском другарицом, са којом је верен већ на крају треће године, без које, тврди и сам, никада не би досегнули звезде.



Након завршетка средње школе Жика одлази за Београд, где се труди да ради код најбољих бербера и фризера. Нема везе ако се и не зарађује, није му тешко да је у салону већ у пола шест ујутру не би ли наложио пећи, почистио...Пече занат по мустрама као из приповетки српских књижевних класика, мустрама тешким, али оним које изграђују и радну етику, однос према муштерији, поштовање према искуснијим мајсторима, али и брусе жељу за већим и бољим... Повратак за Сомбор јесте био неминовност, али комедијант случај је наместио да последње државно фризерско првенство велике Југославије буде одржано баш у овом граду, па је његов пласман, као убедљиво најмлађег учесника, међу 15 најбољих југо-фризера можда запрепастио колеге, али и њега коначно убедио да је пут којим је кренуо онај прави.



Поред свег светског и европског успеха (беше Жика и трећи и четврти у Европи на такмичењима у Минску и Бечу), који му је у Сомбор, на ноге, довео бројне муштерије не само из целе државе, већ и са свих меридијана, овај скромни, младолики уметник свог заната који је све награде освајао искључиво мушким фризурама, а и дан-дањи га опседају највише женски клијенти, ипак има други разлог за далеко већи понос. Своју децу.



Иван и Ђорђе, са којима је надавно био на Интернационалном салону у Лондону, најпрестижнијој фризерској смотри, одавно су кренули његовим стопама, док најмлађа Мила, све радећи као очев шегрт, ове године излази из истих средњошколско-фризерских клупа као и браћа. Момци се нису либили да „аргатују“ и код очевих колега, што је и Жика поздравио, јер ма како био „срца каменога“ родитељ не може никада до краја да буде објективан према властитом детету, школовали су се од Лондона до Мајамија...



Опробао се Иван и радећи на крузерима, што је прави рударски посао, англосаксонски речено 24-7, али и тамо, док плови по Карибима, дешавало му се да га муштерија, након кратког погледа са столице, приупита „Јеси ти Жикин син?“. Однедавно млада браћа Живковићи имају свој властити сомборски салон, формира се круг искључиво њихових клијената, потврда да су већ досегли мајсторство је и податак да је, поред оца и пријатеља из Беча (који има двојно српско-аустријско држављанство) управо Иван био трећи члан српске репрезентације која је 2011. године у Бечу постала европски фризерски шампион, али и да је пре две године у Франкфурту за два места поправио очев ласвегаски успех са светске смотре.



- Људима који нису из струке неће значити много, али када један Ренцо Чивелато, најбољи светски тренер, пристане да ради са Иваном и Ђорђем, дође у Сомбор због тога, не могу а да не будем поносан на њих.- готово стидљиво нам појашњава Живковић како озбиљне фризерске репрезентације богатих и великих држава у своје припреме за такмичења улажу од пола па све до целих милион долара.

А Маријана с почетка приче? Сада, када су им деца порасла, кад има времена и за само своје снове, ради оно за шта се школовала, оно што највише воли. Само је питање да ли је у салону код мужа или синова. Тежак избор.



Милић Миљеновић