Млади немају посао због неискуства, стари због крштенице

Прошла година потврдила је тренд из претходних да заправо старији од 50 година постају најбржа растућа група незапослене радне снаге.

Из статистике НСЗ-а произлази да сваког дана 133 људи старијих од пет деценија добије отказ, док њих 76 нађе посао, а у коначној рачуници долази се до податка да 57 особа старијих од 50 година свакодневно остаје без посла. Када се рачуна на годишњем нивоу, долази се до цифре од нешто више од 20.000 људи старијих од 50 година који остају без радног места.

Подаци из војвођанског Акционог плана за запошљавање у овој години показују да од укупног броја незапослених у Војводини – који је на крају прошле године износио 174.854 – чак 26,3 одсто чине незапослени стари између 50 и 64 године. Таквих је на крају прошле године у Војводини било 48.311, и чинили су више од петине укупног броја незапослених. Највише незапослених у тим годинама су они с првим степеном стручне спреме, односно нестручних – 38,3 одсто. Ти подаци указују на то да је у Војводини више незапослених особа старих између 50 и 64 године него младих, где је проценат 25,2 одсто, или 44.146 лица које чекају посао.



Забрињавајуће је и то што ни млади, управо због мало година, а ни стари, због много година, тешко налазе радно место. Првима се спочитава да немају потребно искуство да би одмах кренули да самостално раде, док се другима признаје да имају искуство, али уз образложење да их „крштеница” не чини привлачним нити пожељним. Послодавци су тражили, и добили, измену Закона о раду да не би били принуђени на то да плаћају укупни радни стаж радника, већ само онај који остваре код њега.



Стручњаци су тврдили да ће тако измењен Закон о раду довести до већег запошљавања управо старијих радника јер ће они без плаћања претходног минулог рада бити јефтинији и пожељнији. Као главни аргумент истицане су предности старијих радника: да имају бољи однос према раду, преданију су раду, посвећени, заинтересованији за посао, таничнији и прецизнији, мање одсуствују с посла и често пристају да раде и за мале плате, што млади неће. Међутим, ни та уверавања и истицања предности које са собом доносе старији радници нису помогла да се слика њихове дугорочне и све веће незапослености промени.



Није старијим радницима у Србији помогла ни оцена Међународне организације рада да се старијим радницима сматрају особе старије од 45 година, што значи да се последња трећина живота, чији је просек 75 година, сматра најплоднијом, односно да су управо то године када њихово искуство, вештина и знање долазе до пуног изражаја. Уместо да послодавци прихвате то њихово знање, многи који пређу 45 година и крштеница покаже да су близу или су тек прешли пету деценију сматрају се непожељним и најчешће се проглашавају технолошким вишком.



Пошто човек од 50 година има још 15 година до пензије, не преостаје му ништа друго него да на Бироу рада покуша да нађе неки посао. Мало је оних који су се заиста с Бироа и запослили, а много више је њих до посла дошло радећи било шта и сами трагајући за послом.



Љ. Малешевић

 

С Бироа у пензију



Од старијих радника најдуже на посао чека помоћник конфекционара – 8,8 година, помоћни дактилограф – 7,9, шивач текстила – 7,7, кројач текстила – седам, затим машински механичар – 6,9, управни техничар – 6,8, прелац – 6,6, затим ткач 6,5 година. Из тих података јасно је да посао немају, а тешко да ће га икад и наћи, што значи да ће остарити на Бироу рада и с њега отићи у пензију управо они старији који имају квалификације које српској привреди више нису потребне.