Минималац недовољан и за пуко преживљавање

о висини минималне цене рада за 2016. годину. Док се то не деси, износ минималне зараде, који би требало да важи за наредну годину, остаје исти – 121 динар по радном сату.

Да ли је договор могућ показаће се наредних дана пошто је за наредну недељу заказана нова седница СЕС-а, али је велико питање да ли се различити ставови преговарача – послодаваца, те представника министарстава финансија и рада и синдиката могу приближити. Наиме, синдикалци се залажу за повећање минималне зараде, а остали преговарачи су за то да она остане иста. Одлука ће, ипак, морати да се донесе, а уколико не буде договора, о висини минималне зараде одлучиће Влада Србије – до 15. септембра.

Дакле, копља се ломе око тога да ли ће минимална зарада у Србији наредне године бити око 21.000 динара, или око 24.000, колико би износила уколико би био прихваћен предлог синдиката, који су тражили да минимална цена рада по радном сату буде 143,5 динара. То значи да се синдикалци залажу за то да се минимална месечна зарада увећа око 3.000 динара, што је, преведено у основне животне намирнице – око 20 литара млека и тридесет векни хлеба.

Свакако да не треба сумњати у оно што каже председник Уније послодаваца Србије Небојша Атанацковић – да се нису стекли услови за повећање минималне цене рада, да још увек нема назнака да ће ове године, али ни следеће, доћи до значајнијег раста привредне активности, да фирме имају мање промета, да се смањила потрошња и да су се у неким општинама повећали парафискални намети фирмама. Ипак, не треба сумњати ни у то да запослени радник у Србији, који прима минималну зараду – а процене су да их је и до око 4000.000 – с тим износом не може саставити крај с крајем, без обзира на врсту финансијске акробације. Слободно би се могло рећи да велики број људи у Србији, који сваки дан долазе на посао, живи на ивици беде.

А за то је потребно само погледати стварне трошкове живота јер је за пуњење потрошачке корпе у Србији у јуну је било потребно око 67.000 динара, а за минималну потрошачку корпу око 37.800 динара. То заправо значи да, чак и ако два члана домаћинства зарађују минималну зараду, једва да могу да напуне ону минималну, у којој, без сумње, много тога недостаје. При томе, за стан од 45 квадратних метара с грејањем – само за комуналне трошкове потребно је око 12.000 динара, па од преосталог новца треба јести, купити уџбенике, платити трошкове превоза, купити одећу, обућу, живети сваки месец.

Због тога се синдикати и залажу за то да се минимална зарада повећа јер би то ипак значило онима који је примају. Како каже председник УГС „Независност” Бранислав Чанак, јасно је да износ важећег минималца није довољан за подмиривање трошкова живота једночланог домаћинства, а камоли породице, а да се ситуација неће значајно променити ни ако се зарада повећа. Ипак, Чанак каже да би било добро да се направи макар мали помак у висини минималне зараде, посебно што се непрестано говори да Србија излази из кризе.

Председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић указује на то да је сваки коментар о висини минималне зараде и цени рада, као и ставу да је повећање немогуће – излишан.

– То демантује стварност јер је недавно струја поскупела, а људи су суочени с великим проблемима свакодневног живота – почела је школа, ускоро ће и грејна сезона... а новца је све мање – каже Милић.

Д. Млађеновић

У ЕУ радни сат од четири евра па до 42

Да се у земљама Европске уније више зарађује није никаква тајна, а сат рада у приватном сектору вреди око 25 евра, иако, наравно, у зависности од земље, разлике постоје. Тако је прошле године у Бугарској сат рада вредео око четири евра, у Руминији око пет, Мађарској око осам, Немачкој око 31, у Данској чак око 42 евра, док је у Србији радни сат коштао око 2,30 евра, а од те суме радник је добијао око 1,7 евро.

– Трошкови радне снаге у укупним трошковима пословања у Србији износе око 33 одсто, што  је значајно мање него у развијеним земљама где је то учешће и до 64 одсто, колико је у Холандији – рекла је недавно Живка Пржуљ с Београдске банкарске академије.