Милијарде мртвог капитала стоје, а јавни дуг расте

 саопштио је РДИ, унето је укупно 551.946 јединица, али је утврђено и да су неке непокретности евидентиране више пута. Укупна површина пописаних непокретности је око седам милијарди квадратних метара, а књиговодствена вредност те имовине је 683 милијарде динара. Та вредност је нереална, устврдила је државна ревизорка Светлана Тома Анокић, тврдећи да је за свега 20 одсто тих непокретности уписана ревалоризована имовина.

– Ти подаци доводе у ситуацију да се питате како неко може управљати и располагати неком имовином, поготово како да оствари приходе, ако не зна шта има – истакла је Светлана Тома Анокић.Ипак, Србија ће за годину, тачније до фебруара 2017, морати да зна шта има и коликом државном имовином располаже. По књиговодственој вредности, оцењује в. д. директора Републичке дирекције за имовину Јован Воркапић, државна имовина вреди око седам милијарди евра. Додаје да је убеђен у то да по тржишној вредности вреди и више од 14 милијарди евра.



Уколико су Воркапићеве процене тачне – а нема спора да је његова оцена да се државна имовина годинама развлачи као Алајбегова слама тачна – као логично поставља се питање зашто Србија у време великих финансијских проблема није барем део тог мртвог капитала претворила у буyетске приходе и наплатила све оно што се наплатити може или пак продала оно што јој више не треба и што зјапи празно или код неког непознатог корисника.

Јер, чак и да државна имовина вреди 14 милијарди евра – а многи тврде и много више – а јавни дуг Србије у овом тренутку је 25 милијарди, јасно је да би се само рационалним искоришћавањем државне имовине он могао смањити за више од половине, што би омогућило и економији Србије да лакше дише, а грађанима да имају више наде у бољу будућност.



Економиста Саша Ђоговић објашњава за „Дневник” да је то проблем који ову државу, али и све из региона, мучи већ неколико деценија, додајући да је за његово нерешавање крива политичка елита.– Имамо мртав капитал који се мора ставити у тржишну функцију да би грађани целе Србије имали користи од државне имовине – каже Ђоговић. – То што она тако стоји, потпуно ван тржишних токова већ дужи период, говори само о неодговорности политичких елита које нису направиле попис те имовине нити знају како се она данас користи. С друге стране, нису знале ни да је комерцијализују да би доносила профит, а не стајала као мртав капитал од којег грађани ове државе немају никакву корист.



Новац који би се могао добити продајом државне имовине, оцењује наш саговорник, требао би нам за много штошта, почев од побољшања услова образовања и здравства до враћања јавног дуга.– Имамо много проблема, а образовање и здравство су најзначајнији стубови на којима се темељи развој целог друштва. Такође, тај капитал би се могао ставити на располагање инвеститорима јер, ако они купе непокретности, нешто ће направити па ће запошљавати људе, плаћати порезе, пунити буџет.

Како су се паре могле директно сливати у буyетску касу, тако би се и индиректно могло имати користи од решавања питања државне имовине. Другим речима, кроз решавање тог питања могли бисмо решити подизање нивоа конкуретности целе српске економије и јачање буyета на одрживим ногама, а не на неким задужењима и кредитима – закључује Ђоговић.



Љ. Малешевић

 

Приходи лане десет милиона евра



Прошле године приходи Дирекције за имовину износили су 1,2 милијарду динара, односно нешто више од десет милиона евра, од чега је око 6,5 милиона добијено од закупа.

– У претходне две године увећали смо наплату око 20 одсто. Све смо уплатили у буyет јер ми не задржавамо ништа осим трошка за плате, за које издвајамо око пола милиона евра годишње – објаснио је Воркапић.