Мало ко се отима да буде месар, пекар, зидар...

у познатој немачкој компанији „Бош“. Они су после трогодишњег школовања и свакоднедељне праксе у „Бошовој” радионици, месец након завршетка школовања стали из машина и одмах кренули да самостално раде. Један од десеторице индустријских механичара Милош Татић истиче да после праксе у „Бошу” почиње да ради у сектору за програмирање и да радни дан траје седам сати.

Мада су ти ученици с матуре отишли право у „Бош“, и недавни упис у средње школе показао је да су ђаци мало заинтересовани за занате, иако им је шанса да добију радно место много већа него када заврше било коју четворогодишњу школу. Наиме, након првог уписног рока највише слободних места за други остало је управо на занатима, и то онима који су преко потребни привреди. Због тога што ђаци избегавају да упишу трогодишње занате, постоји могућност да Србија ускоро остане без месара, пекара, тесара, кројача, варилаца... а и сада их нема незапослених. Тако је за други уписни круг у сремскомитровачким средњим школама највише слободних места остало у Прехрамбено-шумарској и хемијској школи, и то за пекаре, месаре и прехамбене техничаре, иако је у том граду месни гигант „Митрос”, којег је купио аустријски гингант „Герлингер”, покренуо производњу и исказао потребу за запошљавањем школованих месара.

Ни у Руми, која је близу Сремске Митровице, матуранти нису били заинтересовани да постану месари јер је у Пољопривредно-прехрамбеној школи „Стеван Петровић Бриле” остало још 13 слободних места. У тој школи остало је и осам слободних места за пекаре, а у румској Средњој техничкој школи „Миленко Брзак Уча” остало је девет слободних места за браваре, иако се они брзо и лако запошљавају у сремскомитровачком бродоградилишту. Или, у одељење Политехничке школе у Суботици само један ученик пријавио се за зидара, а потребе грађевинарства у том граду су велике, као и недостатак тих занатлија.

Слична ситуација је и у остатску Србије, где матуранти радије бирају да остану неуписани у жељену четворогодишњу школу него да упишу занат или се пре одлучују за медицинску и економску школу и гимназију. Односно, уписују средње школе након чијег завршетка тешко могу добити посао, а одбацују занате с којима би одмах након матуре могли почети да раде. Тако је мало ученика уписало занимање модни кројач у нишким техничким школама, иако послодавци у Нишу траже раднике те струке. У том граду се само три ученика определило за занимање керамичар, терацер, пећар, али и за занимање електричар, иако је Електротехничка школа „Никола Тесла” већ с познатим фирмама „Yонсон електроник”, „Електропривреда Србије” и „ЛМБ софт”, потписала уговоре да ученици у другој и трећој години праксу обављају у њиховим погонима.

Председник Форума средњих стручних школа Милорад Антић објашњава да ђаци већ годинама показују слабо интересовање за трогодишње школе, иако им добар занат обезбеђује сигуран посао.

– Без обзира на то што их одмах по добијању дипломе чека радно место и пристојан посао, ђаци неће да уписују занате – рекао је Антић. – Чини ми се да је кривица за то на родитељима јер њих као да је срамота да им деца буду месари, пекари, бравари, зидари, инсталатери... Најпре би родитељи требало да схвате да је будућност управо у занатима јер без доброг занатлије и техничара нема развоја привреде.

Љ. Малешевић

Занатске профиле прилагодити захтевима привреде

Да би се повећало интересовање и добио квалитетан кадар, у Привредној комори Србије сматрају да се занатски профили морају модернизовати и прилагодити захтевима привреде.

Директорка Центра ПКС-а за едукацију Мирјана Ковачевић каже да се мора променити технологија, услови рада, окружење у којем се ради, додајући да су то неки од елемента које треба узети у обзир када се гледа шта онај ко се определио за образовни профил треба да учи. Он треба, како каже, да учи оно што ће заиста имати примену у пракси.