Коме се понуди посао мораће да засуче рукаве

Износи податак да у Србији тренутно има 175.000 радно способних људи који примају ту помоћ.

– Мађарска је направила одличан модел по којем 250.000 људи ради да би добијало социјалну помоћ. Ми планирамо да почнемо да спроводимо сличан модел, по којем ће 175.000 радно способних људи који примају социјалалу бити запослено на разноразним пословима. Примаоци социјалне помоћи по том моделу могли би радити на пословима у пољоприведи, одржавању путева и хигијени. Уз рад, они ће ићи на курсеве из разних заната да би у будућности могли лакше да нађу сталан посао – рекао је Иванишевић.

О намери државе да радно способне кориснике социјалне помоћи „натера” да је, када за то постоји могућност, зараде, прича се већ дуже, али пракса је показала да они нису претерено заинтересовани за било какав посао нити радно активирање. Недавно је министар Александар Вулин израчунао да социјална помоћ за четворочлану породицу месечно изађе 22.000 динара, односно колико заради и запослени радник на минималцу, а таквих је у Србији више од 400.000.

– Осим износа од 8.000 динара, који леже на рачун носиоца социјалне помоћи, на половину тог износа има право други одрасли члан породице, док је за децу обезбеђено по 2.350 динара, плус дечји додатак, који се, у зависности од категорије, креће од 2.650 до 3.450 динара – објаснио је Вулин. – Када се све то сабере, дође се до цифре од 22.000 динара, колико је и зарада радника који прима минималац. Држава сада планира да примаоце социјалне помоћи радно активира.

Да би се корисници социјалне помоћи натерали да се радно активирају, потребно је мењати Закон о социјалној заштити и управо у њега увести новину која ће значити да се мења начин стицања новчане социјалне помоћи и увести радно ангажовање као критеријум за њено добијање.

– Морамо их вратити у живот, то није ништа страшно и већ функционише у свету – истиче Вулин. – Здрав и способан човек не треба да остане на маргинама друштва, већ мора да ради и да се образује. Боље је да га уведемо у систем, а не да живи од данас до сутра и очекује месечну помоћ.

Да је великом делу корисника социјалне помоћи драже да чекају социјалну помоћ него да засучу рукаве и нешто раде и зараде, показало се ове године и у Србобрану, када се за спровођење јавних радова определило 11 од 20 корисника новчане помоћи, само зато што су сматрали да је надокнада мала. Деветоро корисника социјалне помоћи одбило је да ради за плату од 18.000 динара и 1.500 динара за путне трошкове па је тако испало да је лакше не радити ништа и примати социјалну помоћ, него радити и зарадити износ који је близак ономе који држава даје и када се ништа не ради.

Влада Србије јесте 2014. године донела Уредбу по којој, да би неко остварио право на социјалну помоћ, треба да се образује или укључи у друштвено користан рад, али тај акт није обавезујући и резултати су од општине до општине различити. Но, општа оцена локалних самоуправе је да је мало прималаца социјалне помоћи који су спремни да раде и прихвате понуђене привремене и повремене послове, као и обуку или доквалификацију јер су задовољни оним што добију од државе не радећи ништа. 

Д. Млађеновић

Нема помоћи док се не заради

У неколико локалних самоурпава већ се спроводи одлука да се једнократна социјална помоћ не може добити без друштвено корисног рада. Почело је у Ади, а онда су се прикључили Нови Бечеј, Пландиште и Пећинци. Део европског пројекта постали су и Рума и Сремска Митровица, а ускоро би требало да буду отворене још четири канцеларије у Житишту, Бојнику, Црној Трави и Власотинцу.

– Ми радимо оно што би Министарство рада спровело кроз законе – објашњава председница УГ „Дуга” у Ади Весна Циврић. – Последњих шест година радимо активацију, иако она не постоји на државном нивоу. Корисници који се обрате за једнократну помоћ, рецимо, за плаћање неког рачуна, не добијају новац, већ то морају да одраде.