Како да нам производња стигне до 1992. године?

У томе ће јој крајем овог месеца, на састанку који ће се одржати на Машинском факултету у Београду, помоћи и САД и Јапан. Четрдесет светских стручњака за област индустријских политика и технолошки развој, уз домаће експерте, покушаће да направи скицу индустријске политике наше државе, водећи при том рачуна о томе да без ње нема ни индустрије, а без индустрије – нема привредног развоја и напретка Србије.

Сарадник Института за европске студије др Горан Николић објашњава да је после драматичног успона током три златне деценије прошлог века – педесетих, шездесетих и седамдесетих – већ осамдесетих година Србија, као и остале социјалистичке земље, ушла у период стагнације индустрије. Почетком деведесетих, наводи, долази до драматичног индустријског слома у Источној Европи.

– Српска индустрија почетком 2016. године још није ни близу опоравка, а то исто важи и за већину земаља бившег ШСР-а, као и државе бивше Југославије, изузев Словеније, чија је индустрија прешла ниво из времена СФРЈ – оценио је Николић. – Већ 1991. унутарашње југословенске индустријске везе су се покидале. То је, уз изолацију деведесетих и практичан губитак незахтевног тржишта СЕВ-а, као и полууспешну приватизацију, довело до тога да је процењени ниво индустрије у Србији прошле године био 41одсто онога из 1998. и 56 одсто нивоа из 1980. године.

По његовом мишљењу, тренд с почетка ове године показује невероватна раст индустрије – око четири одсто, али то, како каже, неће много променити укупну слику.

– Србија је до 1992. године имала највећу индустријску производњу у СФРЈ, да би је потом преткле Словенија и Хрватска. Ако гледамо две суседне земље упоредивог броја становника, 1978. и 1979. српска индустрија је била испред бугарске, а у 1980. и 1981. години испред мађарске и бугарске индустрије. Мађарска је након 1990. године снажно повећала додату вредност у индустрији, док је раст у Бугарској био тек нешто виши од оног у Србији. Учешће Србије у светској индустрији износило је 1,5 промил 1970. године, достигло је рекодна 2,3 промила 1989. године, да би данас било тек пола промила – објашњава Николић. – Металургија је петину већа, док је снажан пад, од чак трећину, забележила производња неметалих минерала – цементаре, стакларе, где ни улазак страних инвеститора није био од велике помоћи. Производња основних метала, пре свега челика, бакра и алуминујума, после деценије готово константног раста, била је у снажном паду после одласка „Ју-Ес стила”. Међутим, долазак кинеског инвеститора почетком ове године, уз, чини се, одрживо пословање две ваљаонице у Севојну, требало би да погура ту индустријску делатност изнад оствареног нивоа активности 1989. године. По подацима тог стручњака, Србија је до 1992. године имала највећу производњу од држава бивше СФРЈ и мора учинити све да би се вратила на тај пут и бележила већи раст индустрије. Тим пре што су Словенија и Хрватска, које су последњих деценија прошлог века биле индустријски слабије од Србије, успеле да достигну ниво индустрије које су имале у време СФРЈ. Или, што су оне које су увек имале мању индустрију од нас – Бугарска и Мађарска – успеле да се врате на пут на којем је Србија давно била, али је у протеклим деценијама с њега испала.

Љ. Малешевић

Текстил и електроника потонули

Највећи пад, тврди Николић, претрпела је текстилна индустрија, која је тек на десетини активности из осамдесетих, док је производња електронске индустрије пет пута мања. Од осталих грана, по његовој оцени, са значајним уделом у прерађивачкој индустрији у односу на 2001. годину, прехрамбена индустрија је кумулативно седмину већа, док је петину виша производња гуме и пластике. Производња кокса и деривата нафте, порасла је чак четири петине, док је хемијска индустрија готово дупло већа.